Адмир Смајић био је један од најмлађих првотимаца Партизана у клупској историји. Био је миљеник Југа, једно време и капитен црно–белих. У Хумској је провео девет сезона, три пута радовао се шампионским остварењима. Данас живи и ради у Швајцарској.
„Адмир је фини, понос првака, паметне главе, дриблинга лака, што добро учи и вредно шљака — воле га свака, и сестра и бака, не само оне из Теочака...”
Зар има аутентичније најаве нашег саговорника од стихова песме бесмртног Душка Радовића?!
У разговору за наш лист Смајићу је тешко да објасни млађим играчима како се некад живело:
- Тај карактер људи, поштење, начин разумевања, прихватање свих људи без обзира на веру или неку припадност нешто је што је њима непојмљиво. Остаће неки траг. Како је некада било далеко лепше него сада, вероватно. Сваки пут се враћам у Бијељину, везан сам за тај град, интересује ме Радник, а Бијељина је у моје време била мали, лепи и тихи град где сам почео каријеру, али убрзо сам отишао у Београд и у Партизан.
Како то да из семберске равнице оде у Београд, а не, рецимо, у Тузлу или Сарајево? Он је један од најмлађих првотимаца у историји Партизана, поносан је на ту чињеницу.
- Моја комплетна породица је навијала за Партизан, почевши од мог деде, стрица, ујака... Тада су за нас из околине Бијељине постојала само два клуба: Партизан и Црвена звезда. Мало ко је навијао за други клуб. Моја жеља је била да одем у Партизан. Било је више понуда, али сам знао да ћу обући дрес Партизана. И са непуних 17 година отишао сам и узео три титуле, доживео много лепих ствари у Београду. Партизан је клуб за који се не навија, Партизан се воли. Такво је тада било васпитање.
У црно– белом дресу играо је Адмир Смајић пуних девет сезона, одиграо више од 250 званичних утакмица, постизао голове, радовао се титулама 1983, па 1986. и годину касније.
- Сви клубови су имали добру организацију, низ квалитетних играча. Можда ми је трофеј из 1983. и најдражи. У финишу сезоне смо на стадиону Звезде играли против Динама. Загрепчани су повели са 2:0, али снашли смо се. А за њих су играли Марко Млинарић, Звездан Цветковић, Велимир Зајец, Цицо Крањчар, Бора Цветковић, Штеф Деверић… Водио нас је Милош Милутиновић. Изједначили смо и навијачи су ме тада однели са Звездиног до нашег стадиона. То се не заборавља - прича Смајић.
Играо је више од десет дербија, 79. одржан 12.октобра 1986. сигурно му је посебан. У тријумфу Партизана од 2:0, ураганска игра црно-белих и Смајићев гол као најава сигурног славља.
- То су ствари које се не могу заборавити. Кажу да је то био најбољи Партизанов дерби. С друге стране, јако добра Црвена звезда у којој су били Стеван Стојановић, Марко Елснер, Драган Стојковић… Додуше, имали смо пуно шанси, Фадиљ Вокри није искористио једанаестерац. Онда сам ја дао први гол, Милко Ђуровски са пенала постигао још један. Имали смо невероватан притисак да освојимо титулу, знали смо да Звезду морамо добити. Заиста, тада смо имали најбољи тим у Југославији.
Каријеру је наставио у Швајцарској, односно у Ксамаксу, па у Базелу и завршио у Јанг бојсу. Нема разлога да буде незадовољан иностраном каријером. Уосталом, у Швајцарској му је лепо, тамо и данас живи и ради.
- Остварио сам овде боговску каријеру. Ксамакс је тада био најбољи у Швајцарској. Од нас 11 чак девет играло је у својим репрезентацијама. До 39. године сам играо, овде сам се оженио, овде ми кћерке живе. Имао сам фантастичне године и у пословном и у играчком погледу, али сам југоносталгичар и радо се враћам у прошлост и присећам се дербија, оне лиге, навијача, кад су људи насмејани веровали једни другима, поштовали се.
Са Олимпијском репрезентацијом Југославије освојио је бронзу 1984. у Лос Анђелесу.
- Имао сам тешку повреду, тамо сам доживео двоструки прелом вилице и то ме одвојило осам месеци од фудбала. Ту су били Милко Ђуровски, Семир Туце, Драган Стојковић Пикси, Јовица Николић, Бора Цветковић, Мирсад Баљић… Имали смо феноменалан тим, али у полуфиналу смо изгубили од Француза и били смо трећи. Нисмо имали довољно искуства на међународним утакмицама. То је био највећи проблем југословенског фудбала што смо за репрезентације играли са 20 година, а већина нас са 27 или 28 година нисмо били ту. Штета.
Одиграо је пет утакмица у А репрезентацији Југославије. Дебитовао је у Бањалуци против Аустрије 25. марта 1987.
- Добили смо Аустријанце са 4:0. Селектор је био Ивица Осим, стварала се јака репрезентација. Углавном смо били млади. Елснер, Дарко Панчев, ја… Међутим, никада тај тим није више заједно одиграо неку утакмицу. Почели су да долазе играчи са стране, из иностранства. Штета, могло је све бити другачије и боље.
Волео би, каже, да је добио позив за Мондијал 1990. у Италији 1990.
- Требало је да две године пре тог СП пређем у Фиорентину, али Миљан Миљанић ми је „забранио” да одем, нисам имао довољно година. Следећа опција био ми је АЕК са Душком Бајевићем, али појавила ми се добра понуда од Ксамакса. Кад сам прешао у Швајцарску позвао ме је покојни Ивица Осим и рекао: „Имамо проблем. Идеш у лигу која није јака и тебе нећу моћи позивати у репрезентацију”. Одговорио сам да нема проблема и на томе се све завршило. Ти људи најбоље знају зашто су то урадили. Дошао сам из мале Бијељине, нисам имао никог иза леђа, све сам постигао сам, свима могу да погледам у очи. Могу ли и неки други мене – завршио је питањем Адмир Смајић.
Пикси променио навике играча Србије
Босне и Херцеговине нема на великим такмичењима. Част Сафету Сушићу који је репрезентацију одвео 2014. у Бразил, а Србија и Хрватска играће у Катару.
- Хрвати су редовно на свим великим такмичењима. Урадили су феноменалну ствар. Њихови играчи из иностранства су озбиљни, са успешним каријерама и доживљају као част кад дођу да играју за репрезентацију. Србија има златне играче, али нема добрих резултата. Драган Стојковић је променио лоше навике играча. Схватили су да је представљање државе огромна част. Због тога мој пријатељ Пикси може са Орловима да оствари леп учинак у Катару. У БиХ су многе лоше ствари присутне годинама, па не чуди што их нигде нема - анализира Смајић.
Написаћу књигу о девет сезона у Партизану
Док је Адмир Смајић играо за Партизан трагично је живот изгубио Драган Манце. У последњих годину дана остали смо без легендарног Моце Вукотића, па Небојше Ушкета Вучићевића, а недавно нас је напустио и – Ивица Осим! Манце је имао леп осмех, жељу за успехом, радост за животом. Заједно смо стасавали и улазили у први тим Партизана, као и са Фадиљом Вокријем, Вукотићем, Вучићевићем, Милошем Милутиновићем, Томом Калоперовићем… Одлази оно што је имало вредност и квалитет, али остају у сећањима. Убеђен сам да ћу написати књигу о девет сезона у Партизану, о људима, о дербијима, о саиграчима, о три титуле, о Шајберовом „безобразлуку”, о другим клубовима, о односима који су у то време владали.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
