ADMIR SMAJIĆ - Ostvario sam bogovsku karijeru u Švajcarskoj

Admir Smajić bio je jedan od najmlađih prvotimaca Partizana u klupskoj istoriji. Bio je miljenik Juga, jedno vreme i kapiten crno–belih. U Humskoj je proveo devet sezona, tri puta radovao se šampionskim ostvarenjima. Danas živi i radi u Švajcarskoj.

„Admir je fini, ponos prvaka, pametne glave, driblinga laka, što dobro uči i vredno šljaka — vole ga svaka, i sestra i baka, ne samo one iz Teočaka...”

Zar ima autentičnije najave našeg sagovornika od stihova pesme besmrtnog Duška Radovića?!

U razgovoru za naš list Smajiću je teško da objasni mlađim igračima kako se nekad živelo:

- Taj karakter ljudi, poštenje, način razumevanja, prihvatanje svih ljudi bez obzira na veru ili neku pripadnost nešto je što je njima nepojmljivo. Ostaće neki trag. Kako je nekada bilo daleko lepše nego sada, verovatno. Svaki put se vraćam u Bijeljinu, vezan sam za taj grad, interesuje me Radnik, a Bijeljina je u moje vreme bila mali, lepi i tihi grad gde sam počeo karijeru, ali ubrzo sam otišao u Beograd i u Partizan.

Kako to da iz semberske ravnice ode u Beograd, a ne, recimo, u Tuzlu ili Sarajevo? On je jedan od najmlađih prvotimaca u istoriji Partizana, ponosan je na tu činjenicu.

- Moja kompletna porodica je navijala za Partizan, počevši od mog dede, strica, ujaka... Tada su za nas iz okoline Bijeljine postojala samo dva kluba: Partizan i Crvena zvezda. Malo ko je navijao za drugi klub. Moja želja je bila da odem u Partizan. Bilo je više ponuda, ali sam znao da ću obući dres Partizana. I sa nepunih 17 godina otišao sam i uzeo tri titule, doživeo mnogo lepih stvari u Beogradu. Partizan je klub za koji se ne navija, Partizan se voli. Takvo je tada bilo vaspitanje.

U crno– belom dresu igrao je Admir Smajić punih devet sezona, odigrao više od 250 zvaničnih utakmica, postizao golove, radovao se titulama 1983, pa 1986. i godinu kasnije.

- Svi klubovi su imali dobru organizaciju, niz kvalitetnih igrača. Možda mi je trofej iz 1983. i najdraži. U finišu sezone smo na stadionu Zvezde igrali protiv Dinama. Zagrepčani su poveli sa 2:0, ali snašli smo se. A za njih su igrali Marko Mlinarić, Zvezdan Cvetković, Velimir Zajec, Cico Kranjčar, Bora Cvetković, Štef Deverić… Vodio nas je Miloš Milutinović. Izjednačili smo i navijači su me tada odneli sa Zvezdinog do našeg stadiona. To se ne zaboravlja - priča Smajić.

Igrao je više od deset derbija, 79. održan 12.oktobra 1986. sigurno mu je poseban. U trijumfu Partizana od 2:0, uraganska igra crno-belih i Smajićev gol kao najava sigurnog slavlja.

- To su stvari koje se ne mogu zaboraviti. Kažu da je to bio najbolji Partizanov derbi. S druge strane, jako dobra Crvena zvezda u kojoj su bili Stevan Stojanović, Marko Elsner, Dragan Stojković… Doduše, imali smo puno šansi, Fadilj Vokri nije iskoristio jedanaesterac. Onda sam ja dao prvi gol, Milko Đurovski sa penala postigao još jedan. Imali smo neverovatan pritisak da osvojimo titulu, znali smo da Zvezdu moramo dobiti. Zaista, tada smo imali najbolji tim u Jugoslaviji.

Karijeru je nastavio u Švajcarskoj, odnosno u Ksamaksu, pa u Bazelu i završio u Jang bojsu. Nema razloga da bude nezadovoljan inostranom karijerom. Uostalom, u Švajcarskoj mu je lepo, tamo i danas živi i radi.

- Ostvario sam ovde bogovsku karijeru. Ksamaks je tada bio najbolji u Švajcarskoj. Od nas 11 čak devet igralo je u svojim reprezentacijama. Do 39. godine sam igrao, ovde sam se oženio, ovde mi kćerke žive. Imao sam fantastične godine i u poslovnom i u igračkom pogledu, ali sam jugonostalgičar i rado se vraćam u prošlost i prisećam se derbija, one lige, navijača, kad su ljudi nasmejani verovali jedni drugima, poštovali se.

Sa Olimpijskom reprezentacijom Jugoslavije osvojio je bronzu 1984. u Los Anđelesu.

- Imao sam tešku povredu, tamo sam doživeo dvostruki prelom vilice i to me odvojilo osam meseci od fudbala. Tu su bili Milko Đurovski, Semir Tuce, Dragan Stojković Piksi, Jovica Nikolić, Bora Cvetković, Mirsad Baljić… Imali smo fenomenalan tim, ali u polufinalu smo izgubili od Francuza i bili smo treći. Nismo imali dovoljno iskustva na međunarodnim utakmicama. To je bio najveći problem jugoslovenskog fudbala što smo za reprezentacije igrali sa 20 godina, a većina nas sa 27 ili 28 godina nismo bili tu. Šteta.

Odigrao je pet utakmica u A reprezentaciji Jugoslavije. Debitovao je u Banjaluci protiv Austrije 25. marta 1987.

- Dobili smo Austrijance sa 4:0. Selektor je bio Ivica Osim, stvarala se jaka reprezentacija. Uglavnom smo bili mladi. Elsner, Darko Pančev, ja… Međutim, nikada taj tim nije više zajedno odigrao neku utakmicu. Počeli su da dolaze igrači sa strane, iz inostranstva. Šteta, moglo je sve biti drugačije i bolje.

Voleo bi, kaže, da je dobio poziv za Mondijal 1990. u Italiji 1990.

- Trebalo je da dve godine pre tog SP pređem u Fiorentinu, ali Miljan Miljanić mi je „zabranio” da odem, nisam imao dovoljno godina. Sledeća opcija bio mi je AEK sa Duškom Bajevićem, ali pojavila mi se dobra ponuda od Ksamaksa. Kad sam prešao u Švajcarsku pozvao me je pokojni Ivica Osim i rekao: „Imamo problem. Ideš u ligu koja nije jaka i tebe neću moći pozivati u reprezentaciju”. Odgovorio sam da nema problema i na tome se sve završilo. Ti ljudi najbolje znaju zašto su to uradili. Došao sam iz male Bijeljine, nisam imao nikog iza leđa, sve sam postigao sam, svima mogu da pogledam u oči. Mogu li i neki drugi mene – završio je pitanjem Admir Smajić.