.jpg)
Фудбал спаја светове. Један од мостова саградио је Владислав Херић (55). Спојио је Србију и Јужну Африку, Нови Сад и Кејптаун.
У јануару 2005. се са обале Дунава кренуо у авантуру живота. У великој афричкој држави је мењао адресе, али се скућио у граду поред Рта добре наде.
Стара школа
Херићев усуд је љубав према атрактивном фудбалу.
-Ја сам полазник старе југословенске школе фудбала. Разумем да је резултат једино мерило рада тренера, али ја више волим да публика више прича о утакмици. Радије бих да изгубим 5:6 него да играмо 0:0. Волим да у тиму имам класичну „десетку“, играча који оплемењује тим. Знам да то не могу да имам у сваком клубу, али трудим се да се што више приближим – каже Херић.
Сведочио је великом успону фудбала у Јужној Африци и учествовао у променама које је донела организација Првенства света 2010.
Иако сећање на први Мондијал на „црном континенту“ све више бледи и време прекрива оно што је урађено на почетку столећа, не одустаје од намере да фудбал Јужне Африке подигне на виши ниво. Током одмора у Новом Саду најавио је отварање врата академије за младе фудбалере коју је покренуо у Порт Елизабету.
-Ковид је заустaвио фудбал и у Јужној Африци, па је и моја академија у којој тренирају дечаци узраста од 13 до 19 година две године затворена. Намeравам да је ускоро поново отворим, а у плану је и прелазак на регионални ниво, да се из Порт Елизабета проширимо на друге градове – прича Херић.
После 17 година живота и рада у Јужној Африци, Херић лако упоређује време пре и после Мондијала.
-Организација Првенства света 2010. је много унапредила фудбал у Јужној Африци. Било је ентузијазма, много је уложено у развој играча и тренера, направљени су стадиони, професионализован је рад фудбалског савеза, новац је побољшао логистику... Клубови су ангажовали стране играче и тренере, увозили су знање... Све се то у једном тренутку од Јужне Африке направило супер-силу на континенту. Кад је пресушио ентузијазам, остала је само игра, а ту није било напретка. Јужна Африка би по свему могла да буде међу пет најјачих фудбалских сила у свету, а једва да се понекад квалификује на Куп афричких нација. Утисак је да велика шанса није искоришћена на прави начин, мада се полако ствари опет мењају на боље.
Херић је радио у клубовима прве и друге лиге. Најрадије истиче рад у четири клуба.
-Блек леопардс сам преузео три кола пре краја првенства и успео да га задржим у лиги. Беј јунајтед сам преузео у другој лиги, задржао га у том рангу и следеће сезоне увео у прву лигу. Са Чипом са прешао сличан пут.
Задужили га добри људи
Херић каже да су му врата Јужне Африке отворила тројица добрих људи.
-Позивно писмо упутио ми је Александар Марковић, играч Црвене звезде. Никад ме није видео, нисмо се познавали, а учинио ми је велику услугу. Са аеродрома ме је испратио Зоран Пешић, некадашњи играч Црвене звезде и Хановера. Радио је некада у Јужној Африци, позвао је неке људе. Дочекао ме је Коста Папић, у то време тренер Орландо пирата, усмеравао ме и помогао ми да се снађем на другом крају света. Никога од њих нисам раније познавао, а сви ми помогли. Задужили су ме да на сличан начин и ја другима помогнем – каже Херић.
Највећим успехом сматра рад у младом тиму Ајакс Кејптауна од 2015. до 2017, у време кад је клуб био у власништву оснивача, холандског Ајакса. У септембру 2020. клуб су преузели чланови грчке заједнице у Кејптауну и променили име у Ајакс спурс, с планом да га приближе Тотенхему.
-Радили смо по плану чувене школе Ајакса. Имали смо много успеха. Учествовали смо на два велика турнира у Европи и резултатима привукли много пажње. Много играча из те генерације игра данас у европским клубовима, а неки су постали и репрезентативци. То је и био основни циљ рада.
Херићев последњи ангажман је био у Ајакс спурсу. Доласком нових власника одлучио је да промени клуб.
-Враћамо се на проблеме које је направила пандемија. Првенство је прекинуто, фудбал је стао, па су и преговори са неким клубовима заустављени. Ситуација се побољшала, па сам се и ја покренуо. У разговорима сам са три клуба. Видећемо како ће се завршити. У склопу оних промена које су се догодиле последњих година је и статус тренера. Тренери из Африке много лакше добијају посао у односу на тренере из Европе. Видећемо како ће се ситуација развијати, можда је дошло време за планове о повратку. Морам да признам и да ми је све теже да из раја на обали Дунава кренем на пут – каже Владислав Херић.
Отишао на три месеца
Херић је фудбал играо на аматерском нивоу.
-Почео сам у Војводини. Фудбалом су ме учили Аца Козлина и Илија Пантелић. Сјајни тренери. Нисам био за први тим. Наставио сам у Фрушкогорцу, па у Пролетеру из Слане баре. Да сам знао да ће једног дана постати суперлигаш можда бих остао у клубу – кроз смех каже Херић.
Диплому тренера стекао је на Вишој тренерској школи. Кратко је радио у Војводини.
-Током једног периода имао сам доста пехова, спортских и животних. Осећао сам да ми је потребна велика промена, највише из приватних разлога, а ни професионално нисам могао много да очекујем. Изненада се, захваљујући добрим људима, појавила могућност да радим у Јужној Африци. Дошао сам на три месеца, одлучио да останем још три, до сад се скупило 17 година – прича Херић.
Недостаје стратегија
Српски тренери су оставили дубог траг у фудбалу Јужне Африке. Коста Папић, Милутин Средојевић, Александар Марковић, Златко Крмпотић и Владимир Вермезовић су уз Владислава Херића остваривали добре резултате.
-Јужноафриканци разумеју нашу школу фудбала. Волимо игру на сличан начин. Зато су сви који су радили у Јужној Африци оставили отворена врата млађим колегама. На жалост, све је теже добити посао у Јужној Африци, не само српским тренерима већ и тренерима из Европе. Африка се као континент све више опредељује за своје тренере. Није више реч о новцу, већ о промени спортске културе. За стране играче у Јужној Африци практично нема места. Има довољно домаћих играча којима је план да каријеру наставе у Европи или Азији, па странци са другог континента немају шта да траже овде. Кад би се то променило Јужна Африка би постала једна од најјачих фудбалских сила. Стадиона има на свака два километра, има их и у највећој „недођији“, клима је таква да може да се игра 365 дана годишње... На жалост, не постоји стратегија за развој фудбала. Пре пет година почело је школовање тренерског кадра по програму ФИФА, али напредак се још не види – каже Владислав Херић.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
