.jpg)
Fudbal spaja svetove. Jedan od mostova sagradio je Vladislav Herić (55). Spojio je Srbiju i Južnu Afriku, Novi Sad i Kejptaun.
U januaru 2005. se sa obale Dunava krenuo u avanturu života. U velikoj afričkoj državi je menjao adrese, ali se skućio u gradu pored Rta dobre nade.
Stara škola
Herićev usud je ljubav prema atraktivnom fudbalu.
-Ja sam polaznik stare jugoslovenske škole fudbala. Razumem da je rezultat jedino merilo rada trenera, ali ja više volim da publika više priča o utakmici. Radije bih da izgubim 5:6 nego da igramo 0:0. Volim da u timu imam klasičnu „desetku“, igrača koji oplemenjuje tim. Znam da to ne mogu da imam u svakom klubu, ali trudim se da se što više približim – kaže Herić.
Svedočio je velikom usponu fudbala u Južnoj Africi i učestvovao u promenama koje je donela organizacija Prvenstva sveta 2010.
Iako sećanje na prvi Mondijal na „crnom kontinentu“ sve više bledi i vreme prekriva ono što je urađeno na početku stoleća, ne odustaje od namere da fudbal Južne Afrike podigne na viši nivo. Tokom odmora u Novom Sadu najavio je otvaranje vrata akademije za mlade fudbalere koju je pokrenuo u Port Elizabetu.
-Kovid je zaustavio fudbal i u Južnoj Africi, pa je i moja akademija u kojoj treniraju dečaci uzrasta od 13 do 19 godina dve godine zatvorena. Nameravam da je uskoro ponovo otvorim, a u planu je i prelazak na regionalni nivo, da se iz Port Elizabeta proširimo na druge gradove – priča Herić.
Posle 17 godina života i rada u Južnoj Africi, Herić lako upoređuje vreme pre i posle Mondijala.
-Organizacija Prvenstva sveta 2010. je mnogo unapredila fudbal u Južnoj Africi. Bilo je entuzijazma, mnogo je uloženo u razvoj igrača i trenera, napravljeni su stadioni, profesionalizovan je rad fudbalskog saveza, novac je poboljšao logistiku... Klubovi su angažovali strane igrače i trenere, uvozili su znanje... Sve se to u jednom trenutku od Južne Afrike napravilo super-silu na kontinentu. Kad je presušio entuzijazam, ostala je samo igra, a tu nije bilo napretka. Južna Afrika bi po svemu mogla da bude među pet najjačih fudbalskih sila u svetu, a jedva da se ponekad kvalifikuje na Kup afričkih nacija. Utisak je da velika šansa nije iskorišćena na pravi način, mada se polako stvari opet menjaju na bolje.
Herić je radio u klubovima prve i druge lige. Najradije ističe rad u četiri kluba.
-Blek leopards sam preuzeo tri kola pre kraja prvenstva i uspeo da ga zadržim u ligi. Bej junajted sam preuzeo u drugoj ligi, zadržao ga u tom rangu i sledeće sezone uveo u prvu ligu. Sa Čipom sa prešao sličan put.
Zadužili ga dobri ljudi
Herić kaže da su mu vrata Južne Afrike otvorila trojica dobrih ljudi.
-Pozivno pismo uputio mi je Aleksandar Marković, igrač Crvene zvezde. Nikad me nije video, nismo se poznavali, a učinio mi je veliku uslugu. Sa aerodroma me je ispratio Zoran Pešić, nekadašnji igrač Crvene zvezde i Hanovera. Radio je nekada u Južnoj Africi, pozvao je neke ljude. Dočekao me je Kosta Papić, u to vreme trener Orlando pirata, usmeravao me i pomogao mi da se snađem na drugom kraju sveta. Nikoga od njih nisam ranije poznavao, a svi mi pomogli. Zadužili su me da na sličan način i ja drugima pomognem – kaže Herić.
Najvećim uspehom smatra rad u mladom timu Ajaks Kejptauna od 2015. do 2017, u vreme kad je klub bio u vlasništvu osnivača, holandskog Ajaksa. U septembru 2020. klub su preuzeli članovi grčke zajednice u Kejptaunu i promenili ime u Ajaks spurs, s planom da ga približe Totenhemu.
-Radili smo po planu čuvene škole Ajaksa. Imali smo mnogo uspeha. Učestvovali smo na dva velika turnira u Evropi i rezultatima privukli mnogo pažnje. Mnogo igrača iz te generacije igra danas u evropskim klubovima, a neki su postali i reprezentativci. To je i bio osnovni cilj rada.
Herićev poslednji angažman je bio u Ajaks spursu. Dolaskom novih vlasnika odlučio je da promeni klub.
-Vraćamo se na probleme koje je napravila pandemija. Prvenstvo je prekinuto, fudbal je stao, pa su i pregovori sa nekim klubovima zaustavljeni. Situacija se poboljšala, pa sam se i ja pokrenuo. U razgovorima sam sa tri kluba. Videćemo kako će se završiti. U sklopu onih promena koje su se dogodile poslednjih godina je i status trenera. Treneri iz Afrike mnogo lakše dobijaju posao u odnosu na trenere iz Evrope. Videćemo kako će se situacija razvijati, možda je došlo vreme za planove o povratku. Moram da priznam i da mi je sve teže da iz raja na obali Dunava krenem na put – kaže Vladislav Herić.
Otišao na tri meseca
Herić je fudbal igrao na amaterskom nivou.
-Počeo sam u Vojvodini. Fudbalom su me učili Aca Kozlina i Ilija Pantelić. Sjajni treneri. Nisam bio za prvi tim. Nastavio sam u Fruškogorcu, pa u Proleteru iz Slane bare. Da sam znao da će jednog dana postati superligaš možda bih ostao u klubu – kroz smeh kaže Herić.
Diplomu trenera stekao je na Višoj trenerskoj školi. Kratko je radio u Vojvodini.
-Tokom jednog perioda imao sam dosta pehova, sportskih i životnih. Osećao sam da mi je potrebna velika promena, najviše iz privatnih razloga, a ni profesionalno nisam mogao mnogo da očekujem. Iznenada se, zahvaljujući dobrim ljudima, pojavila mogućnost da radim u Južnoj Africi. Došao sam na tri meseca, odlučio da ostanem još tri, do sad se skupilo 17 godina – priča Herić.
Nedostaje strategija
Srpski treneri su ostavili dubog trag u fudbalu Južne Afrike. Kosta Papić, Milutin Sredojević, Aleksandar Marković, Zlatko Krmpotić i Vladimir Vermezović su uz Vladislava Herića ostvarivali dobre rezultate.
-Južnoafrikanci razumeju našu školu fudbala. Volimo igru na sličan način. Zato su svi koji su radili u Južnoj Africi ostavili otvorena vrata mlađim kolegama. Na žalost, sve je teže dobiti posao u Južnoj Africi, ne samo srpskim trenerima već i trenerima iz Evrope. Afrika se kao kontinent sve više opredeljuje za svoje trenere. Nije više reč o novcu, već o promeni sportske kulture. Za strane igrače u Južnoj Africi praktično nema mesta. Ima dovoljno domaćih igrača kojima je plan da karijeru nastave u Evropi ili Aziji, pa stranci sa drugog kontinenta nemaju šta da traže ovde. Kad bi se to promenilo Južna Afrika bi postala jedna od najjačih fudbalskih sila. Stadiona ima na svaka dva kilometra, ima ih i u najvećoj „nedođiji“, klima je takva da može da se igra 365 dana godišnje... Na žalost, ne postoji strategija za razvoj fudbala. Pre pet godina počelo je školovanje trenerskog kadra po programu FIFA, ali napredak se još ne vidi – kaže Vladislav Herić.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
