Многи фудбалери пре утакмице понављају чувену флоскулу: „Даћемо 100 одсто на терену”. Са том изјавом не могу да се поистовете сви играчи, али дефинитивно може Саша Здјелар, Партизанов борбени везиста.
Већ у уводу припрема у Словенији, капитен црно-белих био је један од најактивнијих на тренинзима, иако је изнео велики терет прошле сезоне.
- Задовољни смо како теку припреме, све иде својим током. Никад није лако првих дана, али трудимо се да на сваком тренингу дамо максимум. Адаптирамо се на новог тренера и стручни штаб и трудимо се да одговоримо на све захтеве – каже Саша Здјелар.
Какве су премијерне импресије на рад Илије Столице?
- Дефинитивно има другачији тип рада у односу на претходне шефове. Илија је тренер чији се начин рада базира на игри, што је код нас реткост. Унео је многе новине, од почетка напада од голмана, до неких других ситница које практикује кроз читаву каријеру. За нас су то неке нове ствари, али очигледно нам пријају, обиром да сви уживамо док их испробавамо.
Протеклих недеља спекулисало се о вашем одласку из Хумске и понудама Молдеа, Тулуза... Да ли у овом тренутку знате хоћете ли следеће сезоне носити црно-бели дрес или каријеру настављате у иностранству?
- Постоји интерес неких клубова, иако нисам ништа конкретно учинио по том питању као што су медији писали. Ако се појави нека екипа која је за мене корак напред, сигурно да ћу се опробати, ако до тога не дође остајем играч Партизана.
Јесте ли успели да се одморите за ово кратко време после напорне сезоне?
- Имали смо, заиста, велики број утакмица прошле сезоне, чак 50. Свима би нам пријало да је одмор дуже потрајао и било би нам много лакше да се тело адаптира и опорави, али временом сам навикао на кратке одморе. Упркос напорном периоду, радујем се новој сезони, изазовима и доказивањима.
Колико је ментално тешко вратити се после онакве сезоне кад остварите велики број победа, рекордан број бодова у јесењем делу, али на крају опет останете без трофеја?
- Много је тешко за „главу” кад освојиш 98 бодова и првенство завршиш на другом месту. Фудбал, али и живот ти не дају за право да размишљаш о томе шта се догодило, већ шта треба да се деси и то је лепота ове игре, јер увек имаш нову шансу да се докажеш. Сутра је нови дан, чекају нас друге утакмице и ко може да се адаптира и тако сагледава ствари, може само да напредује, док ко не размишља тако назадује.
Многе, чак и ванфудбалске ствари, обележиле су прошлу сезону и атмосфера око клуба била је као да сте од старта изгубили трку са вечитим ривалом. Како је то утицало на вас и видите ли промене по том питању?
- Тако је већ годинама и не желим много да причам о томе. Партизан је велики клуб и мора да се бави само собом. То важи и за нас играче - и ми морамо да имамо циљеве, да то буде пут којим ћемо ићи. Те ствари ван терена нису везане за спорт и ми, фудбалери, не можемо да утичемо на њих.
Прошле сезоне сте велики број мечева одиграли са капитенском траком, како сте се осећали у тим тренуцима?
- Као клинац сам сањао да једног дана будем капитен клуба за који навијам одмалена и на моју велику срећу и задовољство то сам и остварио. Сама мисао да ћу изаћи на терен и предводити екипу са траком на руци ми је много пријала и помогла ми на самопоуздању. Долазим из „краја” где постоји само црно-бела боја и ласка ми што сам изабран да носим траку. Међутим, поред привилегије долази и велика одговорност: знам да морам да будем пример свима и да изнесем највећи терет, али мени није тешко, пошто сам навикао да играм са притиском.
Заједно са вама, првотимцима, на припремама су бројна Партизанова деца (Јовић, Миловановић, Петковић, Суботић, Баждар и Влаховић), како вам се чине будући нараштаји?
- Омладинска школа има много квалитетних играча, добар део је већ са нама, неки ће се тек прикључити. Као и сваке године на припремама Партизан има много талената, међутим, они морају да се адаптирају на сениорски фудбал, напорно раде и усавршавају се, ми старији смо ту да их усмеримо и изведемо на прави пут.
Данас ви имате улогу ментора црно-белим бисерима, ко је вама био „учитељ” кад сте почињали каријеру у дресу Романтичара?
- Био сам изузетно млад кад сам заиграо за први тим ОФК Београда, имао само 16 година. Лукач је тада носио плаво-бели дрес и он је био један од играча који су ми били ментори. Поред Милана многи фудбалери су ми помогли током стасавања, док сам био узраста као Партизанова деца која су са нама на припремама. Веса Тривуновић, Немања Николић, Пеђа Павловић, Ивица Јовановић... то су само нека од имена поред којих сам одрастао као фудбалер.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
