Шта је недостајало Србији против Хрватске: Жеља остала поред базена

Биће времена за анализу, али и први закључци везаних за неуспех Србије од Хрватске у четвртфиналу Светског првенства су јасни.

Пораз је заслужен из простог разлога, што је противник, мада ослабљен неиграњем одличног Бурића, ВИШЕ желео победу.

Колико год то чудно звучало, Србији је мотив остао поред базена. Наравно нико не спори борбеност, покушаје да се ривал стигне али... То али је у чињеници да је Хрватска Србију добила као екипа, да је Србија снагом појединаца донекле парирала противнику који је све време играо тимски, не посустајући ни кад је Србија опасно претила.

Можда је неиграње Бурића скупило Хрвате. Можда, тек сви су се уписали у стрелце, имали голмана који није имао спектакуларан проценат одбрана (50 одсто) али је Попадић бранио баш када је требало. Од почетка лошим шутевима лако се разбранио и после тога био ветар у леђа својим играчима.

У трећем делу за два минута Хрватска је дошла до 8:5. За тих осам минута комшије су имали осам пута играча више и петерац. Није то критика суђења, критеријум је био идентичан. Критика је само на нашу реализацију, на одбрану која је како је време пролазило била све порознија, још када је и Митровић остао без снаге. Противнику је посао олакшан.

Србија је други пут на Светским првенствима без медаље. Ни сада као ни пре три године у Гванџуу није била сигурна, али се очекивао у мечу обично названом првим финалом, да ће дати много више да би се тада и поред пораза могло поштено погледати у огледало.

Тога није било. Са тремом, сапети, без разлога сами оптерећени значајем меча играли су слабо, у контра ритму. Не треба да се потцени чињеница да овај састав нема заједничко искуство играња оваквих мечева. Тачно и друге селекције мењају тим, али их не прати педигре двоструког олимпијског шампиона.

Рано су Срби покушали да индивидуалним решењима траже прикључак за воз, али је тај последњи вагон већ био отишао. Јакшић у другој и Мандић у трећој су гурали, међутим подршка са стране је изостала. Са играчем више видели смо почетничке грешке, са играчем мање Хрвати су лако добијали простор да цепају мрежу.

Погађали су сваки други шут, поновимо, сви се уписали стрелце, за разлику од наших шутера па је Мандић био принуђен да од 32 укупна ударца упути чак 11, скоро три по четвртини.

Можда је и погрешно рећи, али као да дух великана српског ватерпола и даље лебди изнад глава нове репрезентације. Колико год се Савић трудио да прича како је прошлост - прошлост, како је ово најбоље што имамо и јавност, али вероватно и ватерполо кругови у новом тиму траже начин за поређење са претходницима.

Потпуно погрешно. Ово је српска репрезентација која ће из такмичења у такмичење бити боља. Посебно кад се схвати да треба да игра слободно, из све снаге, са јаким међусобним бодрењем, колективно са борбеношћу и жељом да се анулирају недостатци у игри и посебно када се схвати да су рад и време, али пре свега вера у себе највећи савезници екипе.