НАЛИЧЈЕ ЛОПТЕ: Репрезентација мора бити (нај)важнија

ПИШЕ: ПРЕДРАГ МИЉУШ

И шта сада? Причало се о поразу против Белгије, дан-два је репрезентација била најважнија тема...

Србију у квалификацијама за Светско првенство не представљају њени најбољи кошаркаши, већ само они који желе и могу да играју и зато је скор после прве фазе 1-3. Када је био 1-1 очекивало се да ће у јулском прозору, за разлику од новембарских 2021. државни тим бити много комплетнији – са НБА играчима и онима из Евролиге. И да ће се добити оба или барем један меч. Они који су се одазвали нису могли да изнесу тај терет, то порази показују.

Одбранашки, не - само морамо да будемо реални. Наш алтернативни национални тим није у стању да победи Белгију...А са свима на окупу Србија ће у септембру бити кандидат за медаљу на Европском првенству и вероватно ће је и освојити. И то никога неће посебно изненадити, као ни ако Србија не буде учествовала на Мундобаскету. Јер и једно и друго је реално. Зависи од тога са каквим снагама ће Плави на противнике.

Кошаркашке земље другог и трећег реда су са прозорима прогледале, јер им играју најбољи играчи, а са одазивањем немају проблема, тако да њихова уиграност надокнађује просечан квалитет. Те репрезентације делују и хомогеније, боље су и мотивисане јер играју против на папиру квалитетнијих ривала.

Наш изабрани тим је од када су уведени прозори састављен народски речено с брда с дола. Обично од кошаркаша који нису у главним улогама у клубовима, или то одавно нису. Ова последња врста се сасвим уклапа у ту парадигму. Вероватно имају и искривљену слику сопствених вредности, мисле да су лепши него што објективно јесу.

Оно што се може замерити, али и то је последица претходног уверења је недостатак борбености, која је ствар воље. У првом периоду утакмице против Белгије направљене су две личне грешке, тако се кренуло у сусрет који је морао да се добије, а обично у пресудним мечевима све пршти од хтења, па играчи у силној жељи прекораче дозвољено. Овде таквих контакта није било...

Играчка супстанца се крњи, нама су Јокић, Мицић и Милутинов са по 27 година још млади играчи. А у генерацијама после њих још нема кошаркаша врхунске категорије. Симанић и Раданов који су проглашени екстра талентима још нису први играчи ни у својим клубовима...А имају по 24 годинe...Најбољи играч АБА лиге Петрушев није прошао у Ефесу...

И млађи од њих су тек приправници. И пре ће очито проиграти у репрезентацији, него у нашим врхунским клубовима. Посебна прича су Покушевски и од пре неки дан Јовић у НБА. Од ове проблематике обично се окреће глава, да не говоримо о националној стратегији. Вероватно је има, али се тешко препознаје.

Атмосфера око репрезентације је таква да са стране изгледа као да су одабрани принуђени да играју. Енергија се потроши на клубове, за државни тим не преостане ништа. Или само мрвице са трпезе. Логично је онда, што нема адекватног одговора на питање шта се десило.

Лоше постављен последњи напад са додавањима као да се спашава лопта у одбојци само су згодна метафора или усамљено дрво од кога се не види шума проблема.