А, код Чика Јове – војводинаши

Испред Владичанског двора у Змај Јовиној улици се догодило занимљиво и надасве лепо дружење играча, тренера и управе Војводине с Новосађанима показавши на делу да су поново јединствени и да верују у много лепшу будућност.

Стотине најмлађих, готово сви у дресовима „старе даме”, али и оних мало или мало више старијих, широм су отворили срца према ученицима тренера Милана Раставца, као и вољеном клубу.

„Друштво” испред споменика великом и знаменитом суграђанину, песнику и лекару Јовбану Јовановићу Змају, правили су им најзначајнији трофеји које су црвено-бели освојили у више од 108 година дугој историји. Машту девојчица и дечака голицали су два шампионска пехара и трофеј Купа Србије, као и Средњеевропског купа.

Многи од присутних нису се ни родили кад су освојени, али свеједно искра у оку није могла да се сакрије. Дивили су им се и они који добро памте те генерације „старе даме”, као и утакмице у којима су исписиване најлепше странице историје славног клуба.

„Ми смо једно, то је наша снага” гласи слоган којим су навијачи најсликовитије описали везу с Војводином. То је у топлој јулској вечери могло да се без икаквих проблема закључи и на делу. Јесу новосадски фудбалери разочарали јавност у прошлој сезони, јесте због њих била проливена и по нека суза, али, утисак је, све је то заборављено.

Доласком новог руководства Војводине предвођеног председником Драгољубом Збиљићем, онда и новим стручним штабом којим ће у наредном периоду „дириговати” Милан Раставац, ветрови с Дунава су променили смер и надували једра новосадске фудбалске барке. Уз то, промењен и ојачан је током лета и играчки кадар, довољно да пробуди све који фудбал воле и понекад пате.

Промотерке су неуморно делиле бесплатне улазнице за утакмицу првог кола новог првенства, у којој у недељу од 20 часова Воша дочекује Напредак. Ако је судити по интересовању присутних да преузму карту, могле би се очекивати фино испуњене трибине „Карађорђа”, као најава много лепше сезоне на чијем ће крају Зукић, Топић, Царевић, Милосављевић и остали поново искорачити на европску стазу.

И, да, лепо је било видети сву ту младост окупљену око идеје стварања неке нове, лепше и моћније Војводине, баш онакве какву клинцезе и клинци желе да виде и за њу навијају проналазећи нове идоле. О томе је на растанку посведочила и песма навијача која говори о томе да „у Европи има један град, сви га знају као Нови Сад, а ја га зовем „српска Атина”, у њему игра моја Војводина”.