ОДЛАЗАК ПОЛИТИКИНОГ БАРДА: Боби витез, спортски и новинарски уметник

„Ако се не вратим, ти о мени проговори!”

Писмо пријатељу Добривоју Бобију Јанковићу (1937 – 2022), новинару по рођењу и животном створењу.

„Драги мој Боби, ово није писање за наш Журнал, иако ће данас само у њему бити објављено, ово што читаш то као Твој пријатељ и у младости обожавалац, причам својом душом и срцем препуном емоција. Пишем о Теби, те о магији лепоте, узвишености, али и проклетства једне планетарне професије.

Уствари!

Требало би данас, кад је стигла тужна вест, што је друго име за смрт, да се одсвира новинарска симфонија да умем отпевао бих узвишену новинарску арију; овако остаје на опроштајном писму исписаном ћирилицом. Упућеном новинарском маестру мисли, речи и реченица, истинском пријатељу и другу, заједно деценијски везаним за кућу Политика, човеку по људској мери, баш онако како је песник рекао…

Пријатељу, ако се не вратим, ти о мени проговори!

Драги мој Боби, ово није писање по протоколу, нити по реду и поретку, ово ја, Твој „жути, плавооки из господске Бањалуке”, са чистом савешћу причам о Борцу и Звезди, о Миру Радојичићу и Радету Станојевићу, о Лимуну Папићу и Миши Васиљевићу, о нашим животима у новинама и уопште о новини, можда и беседим с брда и дола о свима нама из „седме силе”, силе са дебелим наводницима.

Минула два дана новине, друштвене мреже, радија, телевизије… објавиле су да је у вечност отишао новинарски бард, ас исписане и изговорене речи у Политици, Спортском журналу, Спорту, Индиректу…  Аутору изузетно читаних књига о Мадери, мајсторству Шекуларца, о јуначком Хајдуку… антологијске Звездине енциклопедије… Омиљен у родном Сталаћу, па Крушевцу, престоном Београду, Бањалуци, Сплиту, Загребу, Сарајеву, Скопљу… Сви говоре и пишу да је Добривоје Боби Јанковић био истински господин, борац, брижан отац једнако успешних синова, обожаван деда, једноставно, људина, а новинарски, спортски уметник који је ову област људског стваралаштва доживљавао као врхунско остварење и тако о њему писао.

У свему изузетан: одличан студент архитектуре остала му три испита до дипломског, отишао у новинарски вртлог живота и у њему остао до судњег дана. Посебни људи не личе ни на кога другог!

После тога, све је био: бистрица и паметница, брат и сабрат, уман и образован, навијач и поштовалац, искрени Звездаш и поштовалац Партизана. Волео је Борац, а дивио шампионском Жељезничару и истом таквом, кроз две генерације, Сарајеву, тек Вележу, Динаму, Хајдуку, Војводини… не каже ли се то другачије – витез живота.

Бањалука, Модрича, Бијељина, Брчко, Требиње, Градишка, Источно Сарајево… цела фудбалска Република Српска доживљавала је Добривоја Бобија Јанковића као свога, походио ју је кад су и рођени у Републици Српској тражили глави спаса на сигурном месту. За такве ствари не постоји заборав…

Чујеш ли ме Добривоје Јанковићу?!

Овим писмом и причом са својим срцем отворио сам нови пут: испред мене промичу многи теби драги људи – Миљан Миљанић, Драган Џајић, Милутин Шошкић, Драгослав Шекуларац, Илија Пантелић, Иван Ћурковић, Илија Петковић, Милан Јелић, Коле, Моча, Моне, онда Боро Кривокапић, Мирослав Реде, Драгиша Ковачевић, Зоран Поповски, Миодраг Симеуновић, Перо Златар, Марко и Радивоје Марковић, најдуже је у крупном плану био Љубиша Вукадиновић.

Потом велики светски и европски асови о којима си писао: Ференц Пушкаш, Сандро Мацола, Амаро Амансио, Јохан Кројф, Пеле, Еузебио, Франц Бекенбауер Боби Чарлтон, Ђула Грошич, Лав Јашин…

Понекад, кад дође време, сви размишљамо, о томе смо, својевремено на дочеку Мишела Платинија и отварања стадиона у Орашју дуго причали: шта је новинарски живот на увек узаврелом Балкану, најчешће слуђеној и распамећеној планети Земљи, колико је Божји дар, исто толико је и његова казна. Човек се умори и исцрпи на том дугом путу.

Отуда да понекад душа буде празна, само очај у њој остане, али живети се мора, уверили смо се то последњих деценија хиљаду пута.

И тако…

Хвала ти за све, слава Ти за свагда, умеју Срби да памте и добре људе, и не само Срби.

Ближила се поноћ кад сам исписао последње речи, пут ме је, као својевремено када је преминуо сјајан човек, велики рукометаш, мој брат, а није га родила моја мајка Момир Момо Голић, одвео на обалу Врбаса, плажа Абација пуста, чују се зрикавци, звездано небо наткрилило Бањалуку. Сео сам на степенице уз саму реку која се није ни чула.

Бар да се исплачем као човек.

Опрости пријатељу, Добривоје Боби Јанковићу, новинару од имена и презимена, све генијалне луталице овог света лете на небо за вечно трајање и памћење!”

Томо Марић