ODLAZAK POLITIKINOG BARDA: Bobi vitez, sportski i novinarski umetnik

„Ako se ne vratim, ti o meni progovori!”

Pismo prijatelju Dobrivoju Bobiju Jankoviću (1937 – 2022), novinaru po rođenju i životnom stvorenju.

„Dragi moj Bobi, ovo nije pisanje za naš Žurnal, iako će danas samo u njemu biti objavljeno, ovo što čitaš to kao Tvoj prijatelj i u mladosti obožavalac, pričam svojom dušom i srcem prepunom emocija. Pišem o Tebi, te o magiji lepote, uzvišenosti, ali i prokletstva jedne planetarne profesije.

Ustvari!

Trebalo bi danas, kad je stigla tužna vest, što je drugo ime za smrt, da se odsvira novinarska simfonija da umem otpevao bih uzvišenu novinarsku ariju; ovako ostaje na oproštajnom pismu ispisanom ćirilicom. Upućenom novinarskom maestru misli, reči i rečenica, istinskom prijatelju i drugu, zajedno decenijski vezanim za kuću Politika, čoveku po ljudskoj meri, baš onako kako je pesnik rekao…

Prijatelju, ako se ne vratim, ti o meni progovori!

Dragi moj Bobi, ovo nije pisanje po protokolu, niti po redu i poretku, ovo ja, Tvoj „žuti, plavooki iz gospodske Banjaluke”, sa čistom savešću pričam o Borcu i Zvezdi, o Miru Radojičiću i Radetu Stanojeviću, o Limunu Papiću i Miši Vasiljeviću, o našim životima u novinama i uopšte o novini, možda i besedim s brda i dola o svima nama iz „sedme sile”, sile sa debelim navodnicima.

Minula dva dana novine, društvene mreže, radija, televizije… objavile su da je u večnost otišao novinarski bard, as ispisane i izgovorene reči u Politici, Sportskom žurnalu, Sportu, Indirektu…  Autoru izuzetno čitanih knjiga o Maderi, majstorstvu Šekularca, o junačkom Hajduku… antologijske Zvezdine enciklopedije… Omiljen u rodnom Stalaću, pa Kruševcu, prestonom Beogradu, Banjaluci, Splitu, Zagrebu, Sarajevu, Skoplju… Svi govore i pišu da je Dobrivoje Bobi Janković bio istinski gospodin, borac, brižan otac jednako uspešnih sinova, obožavan deda, jednostavno, ljudina, a novinarski, sportski umetnik koji je ovu oblast ljudskog stvaralaštva doživljavao kao vrhunsko ostvarenje i tako o njemu pisao.

U svemu izuzetan: odličan student arhitekture ostala mu tri ispita do diplomskog, otišao u novinarski vrtlog života i u njemu ostao do sudnjeg dana. Posebni ljudi ne liče ni na koga drugog!

Posle toga, sve je bio: bistrica i pametnica, brat i sabrat, uman i obrazovan, navijač i poštovalac, iskreni Zvezdaš i poštovalac Partizana. Voleo je Borac, a divio šampionskom Željezničaru i istom takvom, kroz dve generacije, Sarajevu, tek Veležu, Dinamu, Hajduku, Vojvodini… ne kaže li se to drugačije – vitez života.

Banjaluka, Modriča, Bijeljina, Brčko, Trebinje, Gradiška, Istočno Sarajevo… cela fudbalska Republika Srpska doživljavala je Dobrivoja Bobija Jankovića kao svoga, pohodio ju je kad su i rođeni u Republici Srpskoj tražili glavi spasa na sigurnom mestu. Za takve stvari ne postoji zaborav…

Čuješ li me Dobrivoje Jankoviću?!

Ovim pismom i pričom sa svojim srcem otvorio sam novi put: ispred mene promiču mnogi tebi dragi ljudi – Miljan Miljanić, Dragan Džajić, Milutin Šoškić, Dragoslav Šekularac, Ilija Pantelić, Ivan Ćurković, Ilija Petković, Milan Jelić, Kole, Moča, Mone, onda Boro Krivokapić, Miroslav Rede, Dragiša Kovačević, Zoran Popovski, Miodrag Simeunović, Pero Zlatar, Marko i Radivoje Marković, najduže je u krupnom planu bio Ljubiša Vukadinović.

Potom veliki svetski i evropski asovi o kojima si pisao: Ferenc Puškaš, Sandro Macola, Amaro Amansio, Johan Krojf, Pele, Euzebio, Franc Bekenbauer Bobi Čarlton, Đula Grošič, Lav Jašin…

Ponekad, kad dođe vreme, svi razmišljamo, o tome smo, svojevremeno na dočeku Mišela Platinija i otvaranja stadiona u Orašju dugo pričali: šta je novinarski život na uvek uzavrelom Balkanu, najčešće sluđenoj i raspamećenoj planeti Zemlji, koliko je Božji dar, isto toliko je i njegova kazna. Čovek se umori i iscrpi na tom dugom putu.

Otuda da ponekad duša bude prazna, samo očaj u njoj ostane, ali živeti se mora, uverili smo se to poslednjih decenija hiljadu puta.

I tako…

Hvala ti za sve, slava Ti za svagda, umeju Srbi da pamte i dobre ljude, i ne samo Srbi.

Bližila se ponoć kad sam ispisao poslednje reči, put me je, kao svojevremeno kada je preminuo sjajan čovek, veliki rukometaš, moj brat, a nije ga rodila moja majka Momir Momo Golić, odveo na obalu Vrbasa, plaža Abacija pusta, čuju se zrikavci, zvezdano nebo natkrililo Banjaluku. Seo sam na stepenice uz samu reku koja se nije ni čula.

Bar da se isplačem kao čovek.

Oprosti prijatelju, Dobrivoje Bobi Jankoviću, novinaru od imena i prezimena, sve genijalne lutalice ovog sveta lete na nebo za večno trajanje i pamćenje!”

Tomo Marić