ПЕНАЛ: Зар је важно ко је крив?

Пише Зоран СТОЈАДИНОВИЋ

Шок, неверица, очај... И сабласна тишина дан после... Европе више нема, а живети се мора и опет борити за њу. Ко је крив за, тврде они што све знају – бламажу године, деценије... не и века, јер, преживљавао је наш фудбал и теже ударце од елиминације Радничког са европске сцене у судару са Гзиром – клуба који је пре три године декласирао Хајдук усред Сплита - 1:3 и избацио га из Европе!? И шта ћемо ми који лепимо етикете тренерима, фудбалерима и функционерима, добити по сазнању да је кривац лоциран и дистанциран из тима? Шта ће добити клуб?

Колико год да је неочекиван и болан, неуспех Радничког није дошао као плод случајних околности и не може само један човек да буде кривац макар и сам самоиницијативно, поштено и храбро – преузео одговорност као што је Томислав Сивић урадио после утакмице са Гзиром. Наравно – тренер је по уобичајеној нашој пракси увек одговоран за лоше резултате и релативно мање заслужан за успехе који су „плод мукотрпног рада управе и вансеријског квалитета фудбалера“. Али, да ли је баш тако?

Двадесетак изврсних минута на Маракани и више од пола сата фантастичне игре против Партизана створили су искривљену слику о Радничком пред којом су, кључ је свега – актери нишке ренесансе поверовали у све медијске бајке о себи убеђени да је Малта само споредна станица на путу до славе...

И онда први шок: голманово пливање у празно, без плаћања казне, затим још једно с казном... У том тренутку, а ни данима после њега мало ко се упитао да ли је можда клизава вештачка трава коју су домаћини заливали пре и у полувремену меча, можда и главни узрок проклизавања – у окршајима с вечитим ривалима солидног голмана Дробњака. Са ове тачке гледишта – промена голмана грешка је тренера, јер је Дујмовић у реваншу деловао као случајни пролазник у шеснаестерцу.  На жалост, не и једини који је допринео да Џеферсон и Максвел у очима обичних смртника изгледају као Роналдо и Меси лично док претрчавају Толдораву, Аксентијевића, Јовичића, Арсића...

Друга грешка Сивића сакривена је управо у саставу тима – неспособног да три пута стечено вођство задржи дуже од пет минута, али тима који се три пута подизао после шокантно примљених голова на Малти и у Нишу ... Поставља се међутим питање и шта је после повреда Савића и Марјановића, Сивић могао друго да уради приликом одабира састава који после одласка Стефана Митровића делује као народни оркестар без виолине, а притом, нема ни хармонику...

Хипотетичким питањем шта би било да је Митровић играо против Малтежана долази се до неминовног закључка да је Нишлије из Европе индиректно избацила Црвена звезда, а не Гзира без апсолутне намере да шампиону Србије било шта замеримо на одвођењу најбољег фудбалера Радничког. Јер са Митровићем у тиму, Раднички би стечено вођство на Малти бар дуплирао, кикс голмана би мање био болан... С Митровићем на Чаиру, нишки тим би и 1:0, 2:1 или 3:2 вероватно претварао у убедљивије вођство, јер, за разлику од играча који су остали у Нишу, Звездина нова звезда дуеле „један на један“ решава директним дриблингом у трку, а не ролањем док се не саплете о лопту коју кад нема решење предаје беку - оптерећеном  хроничном жељом да покаже да је у његовој кожи у ствари лично Луис Фиго, а не...

Непоштено би било не апострофирати да Ивица Тончев ни на један начин није могао да спречи одлазак Стефана Митровића у „минут до изласка на европску сцену“. Звезда је искористила клаузулу из уговора, уплатила обештећење и чиста изашла из трансакције која је покварила нишку идилу.

Испадање од Гзире јесте велика брука Радничког, али, прихватање истине да у свом тиму немају ни приближно доброг шпица какви су Џеферсон и Максвел основ је за почетак решавања проблема... Јаки као стене, бразилски нападачи постигли су свих пет голова за Гзиру и открили све прикривене слабости нишких фудбалера, апсолутно оправдавајући настојање Нишлија да се између европских изазова појачају ангажовањем Нигеријца Уџаха из Бундеслиге...

За Европу, сад је касно, али, у настојањима да се до европског такмичења опет дође – прави је тренутак за истинско појачање! И заокрет у политици довођења фудбалера на Чаир. Оних који се неће уплашити кад противник с четворицом крене у јуриш да изједначи и који ће игром и головима, а не завртањем ногавице на шортсу скретати пажњу на себе. Оних који ће као капитен Александар Пејовић „оставити срце на терену“, а после неуспеха показати да им је до клуба стало бар колико и уплаканом Јапанцу Мићибућију.