PENAL: Zar je važno ko je kriv?

Piše Zoran STOJADINOVIĆ

Šok, neverica, očaj... I sablasna tišina dan posle... Evrope više nema, a živeti se mora i opet boriti za nju. Ko je kriv za, tvrde oni što sve znaju – blamažu godine, decenije... ne i veka, jer, preživljavao je naš fudbal i teže udarce od eliminacije Radničkog sa evropske scene u sudaru sa Gzirom – kluba koji je pre tri godine deklasirao Hajduk usred Splita - 1:3 i izbacio ga iz Evrope!? I šta ćemo mi koji lepimo etikete trenerima, fudbalerima i funkcionerima, dobiti po saznanju da je krivac lociran i distanciran iz tima? Šta će dobiti klub?

Koliko god da je neočekivan i bolan, neuspeh Radničkog nije došao kao plod slučajnih okolnosti i ne može samo jedan čovek da bude krivac makar i sam samoinicijativno, pošteno i hrabro – preuzeo odgovornost kao što je Tomislav Sivić uradio posle utakmice sa Gzirom. Naravno – trener je po uobičajenoj našoj praksi uvek odgovoran za loše rezultate i relativno manje zaslužan za uspehe koji su „plod mukotrpnog rada uprave i vanserijskog kvaliteta fudbalera“. Ali, da li je baš tako?

Dvadesetak izvrsnih minuta na Marakani i više od pola sata fantastične igre protiv Partizana stvorili su iskrivljenu sliku o Radničkom pred kojom su, ključ je svega – akteri niške renesanse poverovali u sve medijske bajke o sebi ubeđeni da je Malta samo sporedna stanica na putu do slave...

I onda prvi šok: golmanovo plivanje u prazno, bez plaćanja kazne, zatim još jedno s kaznom... U tom trenutku, a ni danima posle njega malo ko se upitao da li je možda klizava veštačka trava koju su domaćini zalivali pre i u poluvremenu meča, možda i glavni uzrok proklizavanja – u okršajima s večitim rivalima solidnog golmana Drobnjaka. Sa ove tačke gledišta – promena golmana greška je trenera, jer je Dujmović u revanšu delovao kao slučajni prolaznik u šesnaestercu.  Na žalost, ne i jedini koji je doprineo da Džeferson i Maksvel u očima običnih smrtnika izgledaju kao Ronaldo i Mesi lično dok pretrčavaju Toldoravu, Aksentijevića, Jovičića, Arsića...

Druga greška Sivića sakrivena je upravo u sastavu tima – nesposobnog da tri puta stečeno vođstvo zadrži duže od pet minuta, ali tima koji se tri puta podizao posle šokantno primljenih golova na Malti i u Nišu ... Postavlja se međutim pitanje i šta je posle povreda Savića i Marjanovića, Sivić mogao drugo da uradi prilikom odabira sastava koji posle odlaska Stefana Mitrovića deluje kao narodni orkestar bez violine, a pritom, nema ni harmoniku...

Hipotetičkim pitanjem šta bi bilo da je Mitrović igrao protiv Maltežana dolazi se do neminovnog zaključka da je Nišlije iz Evrope indirektno izbacila Crvena zvezda, a ne Gzira bez apsolutne namere da šampionu Srbije bilo šta zamerimo na odvođenju najboljeg fudbalera Radničkog. Jer sa Mitrovićem u timu, Radnički bi stečeno vođstvo na Malti bar duplirao, kiks golmana bi manje bio bolan... S Mitrovićem na Čairu, niški tim bi i 1:0, 2:1 ili 3:2 verovatno pretvarao u ubedljivije vođstvo, jer, za razliku od igrača koji su ostali u Nišu, Zvezdina nova zvezda duele „jedan na jedan“ rešava direktnim driblingom u trku, a ne rolanjem dok se ne saplete o loptu koju kad nema rešenje predaje beku - opterećenom  hroničnom željom da pokaže da je u njegovoj koži u stvari lično Luis Figo, a ne...

Nepošteno bi bilo ne apostrofirati da Ivica Tončev ni na jedan način nije mogao da spreči odlazak Stefana Mitrovića u „minut do izlaska na evropsku scenu“. Zvezda je iskoristila klauzulu iz ugovora, uplatila obeštećenje i čista izašla iz transakcije koja je pokvarila nišku idilu.

Ispadanje od Gzire jeste velika bruka Radničkog, ali, prihvatanje istine da u svom timu nemaju ni približno dobrog špica kakvi su Džeferson i Maksvel osnov je za početak rešavanja problema... Jaki kao stene, brazilski napadači postigli su svih pet golova za Gziru i otkrili sve prikrivene slabosti niških fudbalera, apsolutno opravdavajući nastojanje Nišlija da se između evropskih izazova pojačaju angažovanjem Nigerijca Udžaha iz Bundeslige...

Za Evropu, sad je kasno, ali, u nastojanjima da se do evropskog takmičenja opet dođe – pravi je trenutak za istinsko pojačanje! I zaokret u politici dovođenja fudbalera na Čair. Onih koji se neće uplašiti kad protivnik s četvoricom krene u juriš da izjednači i koji će igrom i golovima, a ne zavrtanjem nogavice na šortsu skretati pažnju na sebe. Onih koji će kao kapiten Aleksandar Pejović „ostaviti srce na terenu“, a posle neuspeha pokazati da im je do kluba stalo bar koliko i uplakanom Japancu Mićibućiju.