За Журнал пише: Дејан Глушчевић
Фудбал представља највећи спортски и глобални феномен. Не само са аспекта ко га све игра или „практикује” већ и ко су конзументи – посматрачи, навијачи, ко га дистрибуира кроз медије или ко производи опрему, односно конструише место за игру – терене, стадионе...
Од 22 светска првенства је само једно одиграно у Азији кад су заједнички Јапан и Јужна Кореја организовали првенство 2002. године. Азија по други пут добија организацију за Катар 2022. године. Највећим делом првенства су се одигравала у Европи и Јужној Америци, а по једном у Африци и Азији. У Северној Америци два пута, као и у Мексику и по једном у САД. Будуће светско првенство 2026. године ће организовати заједнички Мексико, САД и Канада.
По подацима ФИФА у свету, 2019. године (FIFA Professional Football Report 2019), је играло 128.983 професионална играча у 187 земаља, у 3.903 професионална клуба. Домаћи играчи чине 81 одсто лигашких играча. Највећи број професионалних играча има Мексико са готово 10.000 регистрованих фудбалера, који играју у 266 професионална клуба. Иза њега је је Бразил са скоро 9.200 у 130 клубова.
Од 5 највећих земаља које чине укупно 32.298 професионалаца или 25 одсто светских фудбалера, две су из Европе, две из Јужне Америке и једна из Централне Америке. У Европи највећи део професионалних клубова има Турска – 126.
Највећи број професионалних играча (75 одсто) игра у својим домаћим првенствима око 81 одсто. Од тога 60 одсто има стандардни уговор, 33 одсто је на минималној плати а 50 одсто је учлањено у неко од удружења професионалних фудбалера.
У 201 земљи на свету клубови су организовани као професионалне организације, али од тога 30 одсто земаља нема ни један професионални клуб, 38 одсто има 20 клубова професионалног карактера, 22 одсто између 20 и 40 клубова, а само 11 одсто земаља има преко 40 професионалних клубова док је у 43 земље фудбал је искључиво аматерски спорт.
У две трећине земаља првенство организује национални савез и скоро 91 одсто фудбалских земаља примењује систем лиценцирања фудбалских клубова.
Најчешћи облик организације је професионална лига: 36 одсто земаља организује професионално лигашко такмичење где скоро 63 одсто такмичења има насловне спонзоре, највећим делом из сектора телекомуникација 33 одсто, затим финансијских услуга 20 одсто и сектора хране и пића 16 одсто.
Највећи део такмичења користи телевизијски пренос као главни медиј и канал комуникације, а од тога 88 одсто ТВ права су колективног карактера, док су 12 одсто индивидуални уговори о ТВ правима (само 23 земље дозвољавају клубовима да сами склапају појединачне уговоре).
Прелазни рок у свету просечно траје 97 дана, а куриозитет су земље са најдужим прелазним роком Бенин 178 дана и најкраћим Сомалија 13 дана.
Британци су врло брзо пренели фудбал у земље Азије где су вековима владали као колонизатори. Већ крајем 19. века је дошло до формирања првих фудбалских савеза (Сингапур и Индија). Поручник Британске краљевске морнарице Арчибалд Даглас је поред основе ратовања студенте подучавао и фудбалу. Британски морнари су такође у Кореји у Инчеону и Сеулу играли фудбал, а забележено је и да је прва фудбалска утакмица у Хонг Конгу одиграна 1890 године.
На Азијском континенту живи трећина светске популације, а земље чланови АФК-а имају више од 40 одсто фудбалера према ФИФА евиденцији. Многи сматрају да растућа популарност фудбала у азијском региону последица раста економије, производње и куповне моћи становништва, па се због тога „фудбалска периферија” укључује у светско тржиште.
Треба напоменути и рад професора Рунија који је у свом истраживању направио индекс по глави становника у односу на географску позицију. Рунијев модел је заснован на примени опште формуле у којој је И = индекс, Н = број спортиста/играча, П = укупна популација земље и А = број људи по спортисти у односу на посматрану територију. Тако да је формула:
И = (Н/П) x (А/1).
Резултат представља националну разлику мерену у односу на укупни учинак, израчунато као 1,0 Користећи сличну методу може се утврдити да Европа има 2,5 пута више регистрованих фудбалера у односу на светски просек. Азија је нешто мало мање од половине (0,46) а једина земља која надмашује светску норму је Јапан са 1,30, док је Кина 0,28, Хонг Конг 0,18, Сингапур 0,71, Јужна Кореја 0,55. Уколико се посматра само Азија (Азија = 1,0) онда је учинак много бољи: Јапан 2,80, Кореја 1,90, Сингапур 1,53 итд.


Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.