Жалиће многи што их више нема

Светислав Пешић је можда прецртао Милоша Теодосића, али се тихо, ненамерно, захвалио и Мирославу Радуљици, Стефану Јовићу и Стефану Бирчевићу, док су се са двоглавим орлом сами раније изгрлили и опростили Ненад Крстић, Стефан Марковић, Милан Мачван, Марко Симоновић и Рашко Катић.

Иако се много тога око нас променило од 2014. године, није било баш тако давно када је Александар Ђорђевић повео у Шпанију 12 момака, од којих је један – баш капитен, рећи ће неки иронија с обзиром на актуелности – био уз тим само као психолошка снага све док није била потребна и његова помоћ на паркету. Ненад Крстић је ровит ”ћутао” до кључног коша у полуфиналу против Француске. Орлови су полетели до финала Светског првенства, оверивши већ тада, после туце лета, статус најбоље екипе остатка планете. До чуда нису могли, а нису ни морали. Родила се нека нова, успешна генерација.

Крстић, сада потпредседник за мушку кошарку у КС Србије, повукао се из репрезентације после сребра 2014, али темељ је постављен.

У Шпанији је репрезентацију на својим плећима носио Мирослав Радуљица. Онај исти који је и две године касније извео вероватно друго најславније закуцавање у историји државног тима. Преко Дарија Шарића, у најважнијој утакмици шампионата – четвртфиналу против Хрватске. Та Србија је самлела Аустралију (као и Грчку и Бразил у елиминацијама 2014) у полуфиналу и опет дошла до финала са Америком. Олимпијско сребро. Ова генерација је и дефинитивно била друга најбоља екипа на свету. То што је у међувремену, 2015, изгубила у последњим секундама полуфинала Евробаскета, само потврђује константност овог тима.

Подсећање за све који из неког личног незадовољства не желе тога да се сете.

Та 2016. година била је тренутак када се Стефан Марковић – прерано – опростио од дреса са државним грбом. Уморио се после свих тих лета са репрезентацијом и, нема дилеме, био је сигуран да је оставља у најбољем могућем стању. Да је барем неко од Теодосића, Јокића, Радуљице, Бјелице, Недовића, Калинића, Симоновића...могао/хтео да помогне тиму из Истанбула 2017. године, ваљда нема дилеме да би ова генерација добила и заслужени епитет ”златна”. Овако, ”само” је наставила континуитет освајања медаља.

Нажалост, Милан Мачван више није могао. Истински лидер када нема Милоша Теодосића прерано је морао да се преда под налетом повреда. Није га било више у репрезентацији. Није ни Теодосића у Кини. Нико није помишљао да је то опроштај овог мађионичара са лоптом на великим такмичењима.

На Светском првенству појавили су се (скоро) сви који су могли. Била је Србија довољно комплетна да нападне бољи пласман од петог места на Мундобаскету. Како сада, са пете позиције у квалификационој групи, лепо звучи то пето место на Светском првенству.

Тај шампионат био је (ненамеран) опроштај Мирослава Радуљице, Стефана Јовића и Стефана Бирчевића од репрезентације на великој сцени. Сва тројица и даље активно играју, сва тројица могу да буду позивана још од селектора, али ако нису сада, за Европско првенство 2022... Следеће године неће бити млађи.

Из репрезентације 2014. године, зачетника овог таласа успеха (ваљда сада сви схватају да су то били величанствени резултати) у државном тиму су остали Немања Бјелица, Никола Калинић и Богдан Богдановић - који, нажалост, због повреде неће наставити своју серију наступа без изговора за Србију.

Иначе, 2015. су се овом тиму придружили Никола Милутинов и Немања Недовић, 2016. Никола Јокић, 2017. Владимир Лучић, Марко Гудурић, Василије Мицић и Бобан Марјановић... Полако је Србија постајала шира, али су основе остајале исте.

Све док Милошу Теодосићу није речено да се не уклапа.

Уклопио се у слику са свог сплава, вече након што је прецртан као вишак из репрезентације. Јер, на тој слици су заједно са њим –и њему - сви у глас певали Крстић, Бјелица, Богдановић, Калинић, Милутинов, Недовић, Лучић, Мицић, Јокић, Гудурић...

Жалиће многи што момака из медаљама украшене генерације више нема у плавом дресу. Не зато што је нови талас, који ћемо гледати и на Евробаскету, лошији. Напротив, сигурни смо и у њихове успехе.

Једноставно, ово је била екипа коју је Србија заволела. Због којих је младост излазила на терене испред зграда и постајала незасита баскетима, потом тренинзима и на крају кошарком. А то, у овом ланцу исхране, значи - живот.