Svetislav Pešić je možda precrtao Miloša Teodosića, ali se tiho, nenamerno, zahvalio i Miroslavu Raduljici, Stefanu Joviću i Stefanu Birčeviću, dok su se sa dvoglavim orlom sami ranije izgrlili i oprostili Nenad Krstić, Stefan Marković, Milan Mačvan, Marko Simonović i Raško Katić.
Iako se mnogo toga oko nas promenilo od 2014. godine, nije bilo baš tako davno kada je Aleksandar Đorđević poveo u Španiju 12 momaka, od kojih je jedan – baš kapiten, reći će neki ironija s obzirom na aktuelnosti – bio uz tim samo kao psihološka snaga sve dok nije bila potrebna i njegova pomoć na parketu. Nenad Krstić je rovit ”ćutao” do ključnog koša u polufinalu protiv Francuske. Orlovi su poleteli do finala Svetskog prvenstva, overivši već tada, posle tuce leta, status najbolje ekipe ostatka planete. Do čuda nisu mogli, a nisu ni morali. Rodila se neka nova, uspešna generacija.
Krstić, sada potpredsednik za mušku košarku u KS Srbije, povukao se iz reprezentacije posle srebra 2014, ali temelj je postavljen.
U Španiji je reprezentaciju na svojim plećima nosio Miroslav Raduljica. Onaj isti koji je i dve godine kasnije izveo verovatno drugo najslavnije zakucavanje u istoriji državnog tima. Preko Darija Šarića, u najvažnijoj utakmici šampionata – četvrtfinalu protiv Hrvatske. Ta Srbija je samlela Australiju (kao i Grčku i Brazil u eliminacijama 2014) u polufinalu i opet došla do finala sa Amerikom. Olimpijsko srebro. Ova generacija je i definitivno bila druga najbolja ekipa na svetu. To što je u međuvremenu, 2015, izgubila u poslednjim sekundama polufinala Evrobasketa, samo potvrđuje konstantnost ovog tima.
SRBIJA 2014.
Miloš Teodosić 35
Marko Simonović 36
Stefan Jović 31
Bogdan Bogdanović 29
Nemanja Bjelica 34
Stefan Marković 34
Nikola Kalinić 30
Stefan Birčević 32
Nenad Krstić 39
Miroslav Raduljica 34
Raško Katić 41
Vladimir Štimac 34
SRBIJA 2016.
Nemanja Nedović 31
Nikola Jokić 27
Milan Mačvan 32
Podsećanje za sve koji iz nekog ličnog nezadovoljstva ne žele toga da se sete.
Ta 2016. godina bila je trenutak kada se Stefan Marković – prerano – oprostio od dresa sa državnim grbom. Umorio se posle svih tih leta sa reprezentacijom i, nema dileme, bio je siguran da je ostavlja u najboljem mogućem stanju. Da je barem neko od Teodosića, Jokića, Raduljice, Bjelice, Nedovića, Kalinića, Simonovića...mogao/hteo da pomogne timu iz Istanbula 2017. godine, valjda nema dileme da bi ova generacija dobila i zasluženi epitet ”zlatna”. Ovako, ”samo” je nastavila kontinuitet osvajanja medalja.
Nažalost, Milan Mačvan više nije mogao. Istinski lider kada nema Miloša Teodosića prerano je morao da se preda pod naletom povreda. Nije ga bilo više u reprezentaciji. Nije ni Teodosića u Kini. Niko nije pomišljao da je to oproštaj ovog mađioničara sa loptom na velikim takmičenjima.
Na Svetskom prvenstvu pojavili su se (skoro) svi koji su mogli. Bila je Srbija dovoljno kompletna da napadne bolji plasman od petog mesta na Mundobasketu. Kako sada, sa pete pozicije u kvalifikacionoj grupi, lepo zvuči to peto mesto na Svetskom prvenstvu.
Taj šampionat bio je (nenameran) oproštaj Miroslava Raduljice, Stefana Jovića i Stefana Birčevića od reprezentacije na velikoj sceni. Sva trojica i dalje aktivno igraju, sva trojica mogu da budu pozivana još od selektora, ali ako nisu sada, za Evropsko prvenstvo 2022... Sledeće godine neće biti mlađi.
Iz reprezentacije 2014. godine, začetnika ovog talasa uspeha (valjda sada svi shvataju da su to bili veličanstveni rezultati) u državnom timu su ostali Nemanja Bjelica, Nikola Kalinić i Bogdan Bogdanović - koji, nažalost, zbog povrede neće nastaviti svoju seriju nastupa bez izgovora za Srbiju.
Inače, 2015. su se ovom timu pridružili Nikola Milutinov i Nemanja Nedović, 2016. Nikola Jokić, 2017. Vladimir Lučić, Marko Gudurić, Vasilije Micić i Boban Marjanović... Polako je Srbija postajala šira, ali su osnove ostajale iste.
Sve dok Milošu Teodosiću nije rečeno da se ne uklapa.
Uklopio se u sliku sa svog splava, veče nakon što je precrtan kao višak iz reprezentacije. Jer, na toj slici su zajedno sa njim –i njemu - svi u glas pevali Krstić, Bjelica, Bogdanović, Kalinić, Milutinov, Nedović, Lučić, Micić, Jokić, Gudurić...
Žaliće mnogi što momaka iz medaljama ukrašene generacije više nema u plavom dresu. Ne zato što je novi talas, koji ćemo gledati i na Evrobasketu, lošiji. Naprotiv, sigurni smo i u njihove uspehe.
Jednostavno, ovo je bila ekipa koju je Srbija zavolela. Zbog kojih je mladost izlazila na terene ispred zgrada i postajala nezasita basketima, potom treninzima i na kraju košarkom. A to, u ovom lancu ishrane, znači - život.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
