Кошарка на „персијском ћилиму”

Снове из дана кад је као дечак почињао да се бави кошарком Срђан Јовановић (46) је остварио играњем за Звезду, чашћу да буде капитен славног клуба и кошем за победу у једном од вечитих дербија. Играње за европске великане Арис, Стефанел и Канту само су додатни украс лепе каријере, која би била богатија за утакмице у репрезентацији да није био савременик плејмејкера какви су били Александар Ђорђевић, Зоран Сретеновић, Саша Обрадовић...

Јовановић, већ више од деценије се бави тренерским позивом. Али као и многе његове колеге које нису у великим европским земљама (Перишић, Бакић, Јеремић...) налази се „испод радара”. Иначе, већ четврту сезону успешно предводи ирански Парсу и једини је страни тренер у земљи богате културе и историје.

- Први пут сам у Иран отишао у зрелим играчким годинама, пред крај каријере, у сезони 2008/09. Позвао ме је Горан Стевановић, тренер, отишао сам и имао врло успешну сезону, упознао људе, остварио контакте. А Иран је земља која што се тиче спорта и кошарке има врло узак и затворен круг људи, који се годинама врте у систему. Хамед Хадади, њихов најпознатији играч, још игра, а играо је и пре 14 година кад сам још играо. Такође, тренери који су тада радили су и даље ту – почео је причу Јовановић, који лето користи да што више буде са породицом.

По повратку из Ирана одиграо је сезону у Ксантију, после чега је позив Миодрага Перишића, актуелног шампиона БАЛ лиге, био преломан да се одлучи за тренерски позив.

- Понудио ми је улогу помоћника у египатској репрезентацији. Радио сам скаутинг и учио. После сам наставио у Румунији са Предрагом Бадњаревићем, који ми је отворио и играчке хоризонте у тинејџерском узрасту. Преко друштвених мрежа људи из Ирана са којима сам био у контакту су у једном тренутку видели су да сам тренер и 2015. године ме позвали да будем асистент Мехрада Хатамија, њиховог трофејног тренера који је и ове године са Горганахом био првак. Отишао сам у Машхад, асистирао му, стекао познанства пријатеља, видео какав је тамо тренерски живот и услови за рад.

После епизода у Тунису и Темишвару, стигао му је позив да буде први тренер Парсе из Машхада.

- Био ми је потребан искорак, после седам година било је време да преузмем неку екипу, видим да ли могу или не. Показало се да је била добра одлука, правимо добре резултате. Екипа која је кренула од неке њихове „бетон лиге” израсла је у суперлигаша, сваке године избацимо по једног репрезентативца. Имамо скроман буџет и средства за странце, али је фамилијарна, породична атмосфера. Екипа нема дугу традицију, није била првак, али сваке године се диже и испуни циљ да будемо међу осам најбољих и у првом кругу плеј-офа часно се „побије” са јачим екипама.

Јовановићеви ученици „скидали су скалпове” најјачим иранским клубовима Махраму, Петрошимију, Абадаму.

- У почетку су нас мало потцењивали, сад већ гледају са поштовањем. Играмо дисциплиновану, европску кошарку што је препознатљиво, јер остали пуштају слободнију игру са доста солирања, поготово Американаца. Код нас постоји хијерархија, зна се ко шта ради, свест какав треба да буде однос према игри, саиграчима и клубу је подигнута на добар ниво. Почели су то и други клубови и федерација да препознају, прија им. Ове године било је речи о младој репрезентацији да будем саветник, али сам желео да је водим и будем крај терена. Можда ће се и то у ближој будућности догодити.

Приликом продужења уговора за следећу сезону приоритет нашем стручњаку није био у новцу, већ у амбицијама.

- Ове године смо направили мало бољу екипу, договор је да испрате жељу да покушаћемо да бар будемо међу четири најбоља тима, можда и да се умешамо у борбу за титулу. Од септембра ће у тиму бити још два репрезентативца, плејмејкера Американца...

У Јовановићевом тиму лане је играо Лука Анђушић, пре тога Сава Лешић и још пар наших кошаркаша.

- Кад год могу гледам да пружим прилику нашим играчима који имају квалитет, а који су помало испод радара и за неке од нас тренера. Играли су стварно добро и после одласка проналазили добре ангажмане.

Иранска кошарка у Азији котира добро. Јовановић наглашава и заслуге наших стручњака Рајка Торомана, Веселина Матића, Владе Ђуровића...

- На Азијском купу који је завршен пре двадесетак дана испали су у четвртфиналу, што је изненађење, јер су имали екипу бар за полуфинале, можда и финале. Конкуренти су им Кина, Либан, Јордан, сада и Аустралија и Нови Зеланд, понекад Кореја и Јапан. Реч је о средњем европском нивоу. Не можемо да их поредимо са нама, али не можемо ни да их потцењујемо, јер свака осредња европска екипа има натурализованог странца што они неће да раде. Имају круг од 15- 20 врхунских репрезентативаца који се не би обрукали ни да играју у Европи. Клубови им бележе добре резултате. Пре пар година кад је Лука Павићевић са Тојотом освојио Куш шампиона Азије, Абадан је управо од њих испао у полуфиналу.

Кошарка је у Ирану по популарности четврти спорт. Фудбал је, наравно, неприкосновен, борилачки спортови и дизање тегова су на другом месту, затим следи одбојка. Занимљиво је да имају темпераментне кошаркашке средине налик Чачку, Краљеву, Задру...

- Постоје два града који су фанатични по питању навијача, један је Горгам који је две године првак. То је врућ терен, доста је бучно, јер на утакмице долази четири, пет хиљада навијача. Врло је тешко победити, чак се „лоше проведе” и свако ко је у егалу. Понекад и по два сата не смемо да изађемо из дворане – закључио је Јовановић кошаркашку причу која траје већ 35 године.

И попут персијских бајки потрајаће још дуго и успешно.