Košarka na „persijskom ćilimu”

Snove iz dana kad je kao dečak počinjao da se bavi košarkom Srđan Jovanović (46) je ostvario igranjem za Zvezdu, čašću da bude kapiten slavnog kluba i košem za pobedu u jednom od večitih derbija. Igranje za evropske velikane Aris, Stefanel i Kantu samo su dodatni ukras lepe karijere, koja bi bila bogatija za utakmice u reprezentaciji da nije bio savremenik plejmejkera kakvi su bili Aleksandar Đorđević, Zoran Sretenović, Saša Obradović...

Jovanović, već više od decenije se bavi trenerskim pozivom. Ali kao i mnoge njegove kolege koje nisu u velikim evropskim zemljama (Perišić, Bakić, Jeremić...) nalazi se „ispod radara”. Inače, već četvrtu sezonu uspešno predvodi iranski Parsu i jedini je strani trener u zemlji bogate kulture i istorije.

- Prvi put sam u Iran otišao u zrelim igračkim godinama, pred kraj karijere, u sezoni 2008/09. Pozvao me je Goran Stevanović, trener, otišao sam i imao vrlo uspešnu sezonu, upoznao ljude, ostvario kontakte. A Iran je zemlja koja što se tiče sporta i košarke ima vrlo uzak i zatvoren krug ljudi, koji se godinama vrte u sistemu. Hamed Hadadi, njihov najpoznatiji igrač, još igra, a igrao je i pre 14 godina kad sam još igrao. Takođe, treneri koji su tada radili su i dalje tu – počeo je priču Jovanović, koji leto koristi da što više bude sa porodicom.

Po povratku iz Irana odigrao je sezonu u Ksantiju, posle čega je poziv Miodraga Perišića, aktuelnog šampiona BAL lige, bio preloman da se odluči za trenerski poziv.

- Ponudio mi je ulogu pomoćnika u egipatskoj reprezentaciji. Radio sam skauting i učio. Posle sam nastavio u Rumuniji sa Predragom Badnjarevićem, koji mi je otvorio i igračke horizonte u tinejdžerskom uzrastu. Preko društvenih mreža ljudi iz Irana sa kojima sam bio u kontaktu su u jednom trenutku videli su da sam trener i 2015. godine me pozvali da budem asistent Mehrada Hatamija, njihovog trofejnog trenera koji je i ove godine sa Gorganahom bio prvak. Otišao sam u Mašhad, asistirao mu, stekao poznanstva prijatelja, video kakav je tamo trenerski život i uslovi za rad.

Posle epizoda u Tunisu i Temišvaru, stigao mu je poziv da bude prvi trener Parse iz Mašhada.

- Bio mi je potreban iskorak, posle sedam godina bilo je vreme da preuzmem neku ekipu, vidim da li mogu ili ne. Pokazalo se da je bila dobra odluka, pravimo dobre rezultate. Ekipa koja je krenula od neke njihove „beton lige” izrasla je u superligaša, svake godine izbacimo po jednog reprezentativca. Imamo skroman budžet i sredstva za strance, ali je familijarna, porodična atmosfera. Ekipa nema dugu tradiciju, nije bila prvak, ali svake godine se diže i ispuni cilj da budemo među osam najboljih i u prvom krugu plej-ofa časno se „pobije” sa jačim ekipama.

Jovanovićevi učenici „skidali su skalpove” najjačim iranskim klubovima Mahramu, Petrošimiju, Abadamu.

- U početku su nas malo potcenjivali, sad već gledaju sa poštovanjem. Igramo disciplinovanu, evropsku košarku što je prepoznatljivo, jer ostali puštaju slobodniju igru sa dosta soliranja, pogotovo Amerikanaca. Kod nas postoji hijerarhija, zna se ko šta radi, svest kakav treba da bude odnos prema igri, saigračima i klubu je podignuta na dobar nivo. Počeli su to i drugi klubovi i federacija da prepoznaju, prija im. Ove godine bilo je reči o mladoj reprezentaciji da budem savetnik, ali sam želeo da je vodim i budem kraj terena. Možda će se i to u bližoj budućnosti dogoditi.

Prilikom produženja ugovora za sledeću sezonu prioritet našem stručnjaku nije bio u novcu, već u ambicijama.

- Ove godine smo napravili malo bolju ekipu, dogovor je da isprate želju da pokušaćemo da bar budemo među četiri najbolja tima, možda i da se umešamo u borbu za titulu. Od septembra će u timu biti još dva reprezentativca, plejmejkera Amerikanca...

U Jovanovićevom timu lane je igrao Luka Anđušić, pre toga Sava Lešić i još par naših košarkaša.

- Kad god mogu gledam da pružim priliku našim igračima koji imaju kvalitet, a koji su pomalo ispod radara i za neke od nas trenera. Igrali su stvarno dobro i posle odlaska pronalazili dobre angažmane.

Iranska košarka u Aziji kotira dobro. Jovanović naglašava i zasluge naših stručnjaka Rajka Toromana, Veselina Matića, Vlade Đurovića...

- Na Azijskom kupu koji je završen pre dvadesetak dana ispali su u četvrtfinalu, što je iznenađenje, jer su imali ekipu bar za polufinale, možda i finale. Konkurenti su im Kina, Liban, Jordan, sada i Australija i Novi Zeland, ponekad Koreja i Japan. Reč je o srednjem evropskom nivou. Ne možemo da ih poredimo sa nama, ali ne možemo ni da ih potcenjujemo, jer svaka osrednja evropska ekipa ima naturalizovanog stranca što oni neće da rade. Imaju krug od 15- 20 vrhunskih reprezentativaca koji se ne bi obrukali ni da igraju u Evropi. Klubovi im beleže dobre rezultate. Pre par godina kad je Luka Pavićević sa Tojotom osvojio Kuš šampiona Azije, Abadan je upravo od njih ispao u polufinalu.

Košarka je u Iranu po popularnosti četvrti sport. Fudbal je, naravno, neprikosnoven, borilački sportovi i dizanje tegova su na drugom mestu, zatim sledi odbojka. Zanimljivo je da imaju temperamentne košarkaške sredine nalik Čačku, Kraljevu, Zadru...

- Postoje dva grada koji su fanatični po pitanju navijača, jedan je Gorgam koji je dve godine prvak. To je vruć teren, dosta je bučno, jer na utakmice dolazi četiri, pet hiljada navijača. Vrlo je teško pobediti, čak se „loše provede” i svako ko je u egalu. Ponekad i po dva sata ne smemo da izađemo iz dvorane – zaključio je Jovanović košarkašku priču koja traje već 35 godine.

I poput persijskih bajki potrajaće još dugo i uspešno.