Опроштај златног секстета који је светом проносио славу Србије

Вечерас ће се на базену на Дорћолу Србија последњи пут аплаузом поздравити шесторицу великана светског ватерпола. У  последњој четвртини сусрета са Италијом, који почиње у 21 час, у базену ће се наћи: Филип Филиповић, Андрија Прлаиновић, Душко и Гојко Пијетловић, Милан Алексић и Стефан Митровић. Освајачи су близу 30 медаља, безброј пута појединачно и екипно награђивани, обележили су у протеклих 15 година чаробну игру у базену.

Довољно је рећи, двоструки узастопни олимпијски победници, двоструки освајачи Светског првенства, више пута чланови европског првака. Уз то, два славља на Светском купу, 12 у Светској лиги, а поред свих тих одличја, сребра и бронзе не треба ни да помињемо.

Филип Филиповић је први дебитовао, био је у саставу 2003. на ЕП у Крању. Од момка чији је задатак био само да носи заставу на отварању и пехар после затварања, прошао је пут украшен петоструким избором за најбољег играча Европе, троструким планетарним најбољим ватерполистом. Као капитен опростио се освајањем злата на ОИ у Токију.

А тај Токио био је почасни круг и за преосталу петорицу момака чија су достигнућа у српском ватерполу на светској сцени обележена златним словима.

Андрија Прлаиновић је први пут играо у Светској лиги 2005. а остаће незаборавна првенства у којима је бриљирао, као што су СП у Казању 2015. и ЕШ у Београду неколико месеци касније. Најбољи стрелац олимпијског турнира у Лондону, више пута био је члан идеалних постава, играч који би пожелео сваки тренер на свету.

Шта рећи о Душку Пијетловићу, центру који и данас у 37. години припада светском врху, био је стрелац последњег гола за репрезентацију Србије и Црне Горе на Светском купу у Будимпешти, и тада је почео свој пут који је завршио као један од најбољих сидраша на два метра у историји ватерпола.

Опростиће се са рођеним братом две године старијим Гојком, голманом који је дуго чекао своју прилику. Од 2009. је стални члан репрезентације а најубедљивије партије пружао је на шампионату Европе у Будимпешти, када је изабран за најбољег чувара мреже. Увек поуздан, представљао је значајан ослонац у креирању тактика селектора, двојице Дејана, Удовичића и Савића.

Милан Алексић ће се памтити као врхунски бек, организатор игре сјајног шута са познатом „задршком“. Постигао је 2009. у финалу СП у Риму у серији петераца, одлучујући гол, који је тада новом српском саставу, донео златну медаљу. И да ништа друго није урадио, могао би каријеру да оцени као сјајну, а урадио је много.

Стефан Митровић, виртуоз и уметник у базену, одушевљавао је атрактивним головима, за њега се говорило да хода по води. Имао је пех да на првом великом такмичењу, СП у Риму, оболи после првог кола и напусти репрезентацију. На аеродрому је другарима, првацима света, рекао да ће им се одужити. И то је учинио, више пута су његови голови решавали питање победника у најважнијим сусретима.

То су, укратко, цртице о каријерама великих играча и великих људи. Сјајни у испуњавању обавеза према репрезентацији, беспрекорни у понашању ван базена, представљали су прави пример идеалног спортисте Србије. Као такви ће остати запамћени и због тога је потпуно оправдано да вечерас добију салве аплауза на отвореној сцени. Неће им бити лако, али ће то бити још један знак да су у својим каријерама, као главну реч, имали само једну – ПОБЕДА.