Породица најсјајнија животна медаља

Опроштај Шесторице величанствених ватерполиста који су Србији донели прегршт медаља, међу којима се издвајају две најсјаније са олимпијских игара, приређен је на базену 25. мај Милан Гале Мушкатировић. Последњи пут су капицу наше селекције носили Милан Алексић, Филип Филиповић, Андрија Прлаиновић, Стефан Митровић, Гојко и Душко Пијетловић.

Вече које ће се дуго памтити и препричавати не само у ватерполо круговима приређено је на базену у Београду. Препуне трибине, деца која желе да тренутак историје овековече фотографијом са својим идолима, као и еуфорија, обележили су величанствен одлазак у легенду шесторице златних Делфина.

У четвртој деоници су момци добили последња четири минута у репрезентативној каријери, а искористили су их на најбољи начин. Време је потом стало, а један по један излазили су из воде уз громогласан аплауз. Емоције су навирале, а томе сведоче и речи наши ватерполиста.

Гојко Пијетловић рекао је да су момци имали велику трему, али потпуно другачију од оне на коју су навикли.

- Било је веома емотивно. Овај опроштај момци заслужују, надам се да ће и убудуће бити оваквих ствари и повода. Драго ми је што смо издржали четири минута јер је нас доста ван форме. Испраћај је протекао како смо и замислили, веома емотивно, лепо за око и душу. Имао сам снаге за прве две одбране. Шалу на страну, ја вероватно завршавам каријеру, нас тројица смо готови, али имамо много планова. Филипа, Душка и Андрију ћете гледати још увек.

На Гојкове речи надовезао се и Душко:

- Сећања навиру, углавном су била позитивна. Ово је емотивно вече. Како смо одрастали, сви заједно смо и завршили каријеру. Вече за памћење. Наши наследници су сјајни, само им треба времена, нема грешке, биће и бољи од нас - објаснио је Душко Пијетловић.

Милан Алексић, стрелац победоносног петерца у финалу СП у Риму 2009, захвалио се људима на дугогодишњој подршци.

- Хвала свима који су били уз нас када је било тешко, када се славило и туговало. Хвала породици, саиграчима, тренерима. Сигуран сам да смо свима узвратили ту љубав коју смо осећали. Увек ћу памтити Рим 2009. и прво олимпијско злато у Риу 2016. У сваку медаљу уложено је много напора и свака носи посебну драж.

Филип Филиповић, један од најбољих ватерполиста икада, био је пун утисака и емоција после краја репрезентативне каријере.

- Ово је једна од ретких утакмица када смо више гледали у трибине и наше најмилије. Хвала свима пуно на овој вечери, памтићемо ово целог живота. Ови момци обележили су више од деценије светског ватерпола. Хвала ВСС за овај прелеп опроштај. Било је емотивно, имали смо добру припрему, бити Србин је уживање. Највећа и најдража животна медаља коју сам освојио са овим момцима нема свој сјај, то је пут који смо прошли, 12 година дивног пријатељства и породичне атмосфере. То остаје цео живот.

Андрија Прлаиновић имао је праву реч којом је прокоментарисао опроштај:

- Ово је величанствено, није могла да падне киша. Завршио сам репрезентативну каријеру са саиграиграчима и људима са којима сам провео 20 година живота. Није могло лепше. Ова четири минута била су довољна да ме прођу трнци и да опет осетим набој игре за репрезентацију. Како је било последњих година тако је било последњи пут - величанствено.

Стефан Митровић рекао је да је ово начин захвалности српском народу за подршку коју је пружао екипи.

- Нема шта да се људи мени одуже, то је било на нама, нашем народу да се одужимо. Ово је било велико хвала њима, нажалост нису сви могли да буду ту. Сећам се како су нас малтретирали тренери, али смо успели да останемо јаки и сложни и то је на крају дало резултате - закључио је легендарни Митровић.