Нема више Милутина, наопаког детета

Није лако писати о Милутину Шошкићу у дану кад се његова душа удаљава, кад његов одлазак без повратка делује готово нестварно. Умро је човек неупоредиве моралне вертикалности, голман непоновљиве и непролазне каријере. Човек разлике и од атомске енергије, човек прометејске снаге зачетог животописног круга у Јабланици, метохијском селу надомак Пећи. Тамо је последњег дана децембра 1937. натрашке угледало свет четврто дете краљевог подофицира Јеремије и Радунке, испоставиће се, најцењенији српски голман свих времена Милутин.

„Е, моје наопако дете” – оте се уздах оцу Јеремији, након што је искусна бабица потпомогнута руком Свевишњег спасила оба живота. Милутин се родио с ногама – напред, не као друга деца с главом напред.  

Тако наопак - због „технике” рођења, ваљда - корачао је гордо кроз живот, фудбал. Истеривао правду не бирајући место, време. Терао по свом, што га је највише коштало, бранио друге најчешће заборављајући на лични интерес.

Одрастао је у патријархалној породици, Други светски рат провео у избеглиштву, у Пећкој патријаршији. Тамо је био задојен вером, поносом. Отуд, све и да је хтео није могао да буде – грешан. Тек да обрука породицу, веру. Своју земљу. 

Фасцинантна је била његова правдољубивост, моралност. Што није робовао именима, ауторитетима. Увек отворен и искрен, вазда спреман да каже и брани оно што други сматрају да је боље прећутати.

Ценио је искључиво добре људе, шта су урадили. Имао идоле, али није се пред њима крстио, клечао. Таман посла сагињао, био нечији роб. Понео је то из куће, прихватао и упијао сваку родитељску реч.

Улога мајке била је доминантна у његовом одрастању, сазревању. Отац је често одсуствовао од куће. Због учешћа у Другом светском рату, након ослобођења, као официр много времена проводио на послу. И, разумљиво, јесте био глава породице. Међутим, како је с поносом истицао, Радунка је била херој мајка. Одгајила је шесторо деце, још двоје умрлих.

С потоњим у вези и моје сећање у Ташмајданском парку на еруптивни излив емоције, на тежак кашаљ и убрзане гутљаје суза с киселом водом „Много је жртвовала да би нас извела на прави пут. Очеви те науче да будеш јак, држиш до речи. Образа. Мајка нежности, доброти. Мајчино срце куца у сваком бићу, без обзира на старосну доб - увек каже да сте њено дете. Кад се отисне у бољи свет, човек постане сироче... Зато, кад споменем било чију мајку – ја, устанем!”  

Јеремија, краљев подофицир, склонио се 1941. од балиста у шуму. Супругу и четворо деце удомио у Пећкој патријаршији. Амбијент унутар светих зидина, манастирски канони утицали су енормно на формирање његове личности стаменог карактера. Отуд није умео да објасни љубав према цркви, вери. И, њему, најсветијем делу Србије - Косову и Метохији. Земљи на којој је рођен. Знао је одвајкад да није био од многих схваћен, али Шолета то није тангирало превише. Знао је да Бог постоји и, често казивао: умрећу с тим уверењем. Зато што је трипут умирао, спортски. Трипут хтео да скочи с прозора болнице. Да се убије! Лекари, новинари, јавност. На крају и саиграчи проглашавали су га инвалидом, стопостотним. Враћао се, уинат свима.

Научио је десет Божјих заповести пре него је пошао у школу, крстио се свако вече пред спавање, како га је мајка учила, молећи се, између осталог – да се отац врати жив из рата, поново буду заједно. Детињу навику није прекидао, пре спавања би понављао Оче наш, прекрстио се и тек онда заспао. Исто је чинио и кад би се пробудио или кад му је било тешко. Помолио би се Богу, осетио олакшање.

Нико у Партизану није знао колико је био побожан. Логично је било да дете војног лица буде атеиста. Сваки играч је, уочи утакмице, имао неки ритуал. Милутин би између петерца и пенала зажмурио, молио се Богу. Чувени Владица Ковачевић је први приметио, мада је и он био верник. Стога и анегдота с терена: Шоле, шта то радиш, одговор је брзо стигао: молим се Богу. Владица није одустајао „жмуриш, шта ако неко сад шутне лопту”, рекао је с монашком мирноћом у гласу „ништа, не бих се померио”.  

Дружење са душановачким мангашима у порти Вождовачке цркве, после тренинга и утакмица са Бобеком, Зебецом Чајковским и осталим звездама југословенског фудбала, сматрао је непроцењивим благом. И то с посебним надахнућем, чак и кад је постао репрезентативац, иако је полиција за њихов гушт није имала разумевања. Вукло га је пријатељство с жестоким момцима из краја, волео да слуша њихове приче. Иако није одобравао то што раде, али... Њихов живот, њихова ствар.

Људе никад није делио сходно њиховом интересовању, занимању. Вери. Већ перманентно и доминантно истицао да је духовност човеково богатство. Зато је и поштовао свачију веру, нацију. Да ли се клања, моли поред зида или... њему је било свеједно. 

Милутин је, попут његове мајке, с верујућим обредима упознао своје четворо деце, своја четири унука. И на то био поносан, много. Понајвише, што ниједно није скренуло с пута. Направило грешку недостојну родитеља, деде.

Бог, иако је био милосрдан према њему и породици, ипак неке жртве је морао до поднесе. Прерано је остао без млађег брата Милисава, умро је у Патријаршији у трећој години, и без супруге у Калифорнији. Живот се у време Мирјанине борбе с болешћу претворио за Милутина у степенице. Тапкао је у месту, само трошио снагу. Топио килограме. Преполовио се, са 93 килограма спао на 49! 

Убила га туга... Требало је тад бити и отац и мајка. Није успео у томе, губитак је био ненадокнадив. Нико, па ни човечина попут Шолета, не може да замени мајчин поглед, топлину. Брижност. Мирјана је Марку и Миљану из дана у дан недостајала све више... Тек њему...

Кружницу живота је јуче затворио, како је и живео - својеручно и својевољно. Иза себе оставио фудбалска веледела и трагове за дуго памћење.

И, за незаборав.