Nema više Milutina, naopakog deteta

Nije lako pisati o Milutinu Šoškiću u danu kad se njegova duša udaljava, kad njegov odlazak bez povratka deluje gotovo nestvarno. Umro je čovek neuporedive moralne vertikalnosti, golman neponovljive i neprolazne karijere. Čovek razlike i od atomske energije, čovek prometejske snage začetog životopisnog kruga u Jablanici, metohijskom selu nadomak Peći. Tamo je poslednjeg dana decembra 1937. natraške ugledalo svet četvrto dete kraljevog podoficira Jeremije i Radunke, ispostaviće se, najcenjeniji srpski golman svih vremena Milutin.

„E, moje naopako dete” – ote se uzdah ocu Jeremiji, nakon što je iskusna babica potpomognuta rukom Svevišnjeg spasila oba života. Milutin se rodio s nogama – napred, ne kao druga deca s glavom napred.  

Tako naopak - zbog „tehnike” rođenja, valjda - koračao je gordo kroz život, fudbal. Isterivao pravdu ne birajući mesto, vreme. Terao po svom, što ga je najviše koštalo, branio druge najčešće zaboravljajući na lični interes.

Odrastao je u patrijarhalnoj porodici, Drugi svetski rat proveo u izbeglištvu, u Pećkoj patrijaršiji. Tamo je bio zadojen verom, ponosom. Otud, sve i da je hteo nije mogao da bude – grešan. Tek da obruka porodicu, veru. Svoju zemlju. 

Fascinantna je bila njegova pravdoljubivost, moralnost. Što nije robovao imenima, autoritetima. Uvek otvoren i iskren, vazda spreman da kaže i brani ono što drugi smatraju da je bolje prećutati.

Cenio je isključivo dobre ljude, šta su uradili. Imao idole, ali nije se pred njima krstio, klečao. Taman posla saginjao, bio nečiji rob. Poneo je to iz kuće, prihvatao i upijao svaku roditeljsku reč.

Uloga majke bila je dominantna u njegovom odrastanju, sazrevanju. Otac je često odsustvovao od kuće. Zbog učešća u Drugom svetskom ratu, nakon oslobođenja, kao oficir mnogo vremena provodio na poslu. I, razumljivo, jeste bio glava porodice. Međutim, kako je s ponosom isticao, Radunka je bila heroj majka. Odgajila je šestoro dece, još dvoje umrlih.

S potonjim u vezi i moje sećanje u Tašmajdanskom parku na eruptivni izliv emocije, na težak kašalj i ubrzane gutljaje suza s kiselom vodom „Mnogo je žrtvovala da bi nas izvela na pravi put. Očevi te nauče da budeš jak, držiš do reči. Obraza. Majka nežnosti, dobroti. Majčino srce kuca u svakom biću, bez obzira na starosnu dob - uvek kaže da ste njeno dete. Kad se otisne u bolji svet, čovek postane siroče... Zato, kad spomenem bilo čiju majku – ja, ustanem!”  

Jeremija, kraljev podoficir, sklonio se 1941. od balista u šumu. Suprugu i četvoro dece udomio u Pećkoj patrijaršiji. Ambijent unutar svetih zidina, manastirski kanoni uticali su enormno na formiranje njegove ličnosti stamenog karaktera. Otud nije umeo da objasni ljubav prema crkvi, veri. I, njemu, najsvetijem delu Srbije - Kosovu i Metohiji. Zemlji na kojoj je rođen. Znao je odvajkad da nije bio od mnogih shvaćen, ali Šoleta to nije tangiralo previše. Znao je da Bog postoji i, često kazivao: umreću s tim uverenjem. Zato što je triput umirao, sportski. Triput hteo da skoči s prozora bolnice. Da se ubije! Lekari, novinari, javnost. Na kraju i saigrači proglašavali su ga invalidom, stopostotnim. Vraćao se, uinat svima.

Naučio je deset Božjih zapovesti pre nego je pošao u školu, krstio se svako veče pred spavanje, kako ga je majka učila, moleći se, između ostalog – da se otac vrati živ iz rata, ponovo budu zajedno. Detinju naviku nije prekidao, pre spavanja bi ponavljao Oče naš, prekrstio se i tek onda zaspao. Isto je činio i kad bi se probudio ili kad mu je bilo teško. Pomolio bi se Bogu, osetio olakšanje.

Niko u Partizanu nije znao koliko je bio pobožan. Logično je bilo da dete vojnog lica bude ateista. Svaki igrač je, uoči utakmice, imao neki ritual. Milutin bi između peterca i penala zažmurio, molio se Bogu. Čuveni Vladica Kovačević je prvi primetio, mada je i on bio vernik. Stoga i anegdota s terena: Šole, šta to radiš, odgovor je brzo stigao: molim se Bogu. Vladica nije odustajao „žmuriš, šta ako neko sad šutne loptu”, rekao je s monaškom mirnoćom u glasu „ništa, ne bih se pomerio”.  

Druženje sa dušanovačkim mangašima u porti Voždovačke crkve, posle treninga i utakmica sa Bobekom, Zebecom Čajkovskim i ostalim zvezdama jugoslovenskog fudbala, smatrao je neprocenjivim blagom. I to s posebnim nadahnućem, čak i kad je postao reprezentativac, iako je policija za njihov gušt nije imala razumevanja. Vuklo ga je prijateljstvo s žestokim momcima iz kraja, voleo da sluša njihove priče. Iako nije odobravao to što rade, ali... Njihov život, njihova stvar.

Ljude nikad nije delio shodno njihovom interesovanju, zanimanju. Veri. Već permanentno i dominantno isticao da je duhovnost čovekovo bogatstvo. Zato je i poštovao svačiju veru, naciju. Da li se klanja, moli pored zida ili... njemu je bilo svejedno. 

Milutin je, poput njegove majke, s verujućim obredima upoznao svoje četvoro dece, svoja četiri unuka. I na to bio ponosan, mnogo. Ponajviše, što nijedno nije skrenulo s puta. Napravilo grešku nedostojnu roditelja, dede.

Bog, iako je bio milosrdan prema njemu i porodici, ipak neke žrtve je morao do podnese. Prerano je ostao bez mlađeg brata Milisava, umro je u Patrijaršiji u trećoj godini, i bez supruge u Kaliforniji. Život se u vreme Mirjanine borbe s bolešću pretvorio za Milutina u stepenice. Tapkao je u mestu, samo trošio snagu. Topio kilograme. Prepolovio se, sa 93 kilograma spao na 49! 

Ubila ga tuga... Trebalo je tad biti i otac i majka. Nije uspeo u tome, gubitak je bio nenadoknadiv. Niko, pa ni čovečina poput Šoleta, ne može da zameni majčin pogled, toplinu. Brižnost. Mirjana je Marku i Miljanu iz dana u dan nedostajala sve više... Tek njemu...

Kružnicu života je juče zatvorio, kako je i živeo - svojeručno i svojevoljno. Iza sebe ostavio fudbalska veledela i tragove za dugo pamćenje.

I, za nezaborav.