Звездаш и партизановац који су се више дружили међусобно него са саиграчима

Шоле је био голманска величина, али, пре свега, треба истаћи и да је он људска громада, оличење поштења и прави пријатељ", рекао ми је, пре десетак година Драгослав Шекуларац, док сам писао књигу о њему, издату под насловом „Ја Шеки”. 

Овакве речи сада изговарају многи саиграчи, пријатељи и познаници прекјуче преминулог Милутина Шошкића, легенде Партизана, репрезентативца, голмана Тима света.

Управо због Шолета, Миладиновића и браће Милутиновић, као играч сам се више дружио с партизановцима, него са мојим звездашима, нагласио ми је Шеки.

Сетио се и како су репрезентативци Југославије 1962. године, на Мондијалу у Чилеу, одлучили да Шоле, у њихово име, разговара са вођством државног тима о добијању премија за, евентуални, улазак у финале.

Брзо смо се одлучили за Шошкића, јер је он био апсолутни ауторитет за све, частан, одговоран и принципијелан. Нажалост, преговори нису уродили плодом, јер су се функционери строго држали једне раније Титове изјаве да ми не играмо за паре, него из патриотизма".

Знао је Шеки, обично пред дербије, да неком изјавом „боцне” своје другаре из Партизана. Али би, што читаоци, наравно, нису знали, пре него што се његове речи појаве у медијима, телефоном назвао Шолета или неког од својих другара из црно-белог табора, и објаснио им да то није учинио да их омаловажи, него да би „подигао температуру” пред најважнију утакмицу нашег фудбала.

Шеки је, такође, Шолета сматрао симболом посвећености тренингу и свим другим обавезама које треба да испуњава врхунски спортиста.

„Ја нисам био такав, али сам се, док смо били заједно у репрезентацији, трудио да будем као мој пријатељ Шоле, иако ми он никада није замерио што сам, понекад, био и превише опуштен, може се рећи и неозбиљан”, истакао је Шеки, који је са животне сцене отишао пре три године.