Zvezdaš i partizanovac koji su se više družili međusobno nego sa saigračima

Šole je bio golmanska veličina, ali, pre svega, treba istaći i da je on ljudska gromada, oličenje poštenja i pravi prijatelj", rekao mi je, pre desetak godina Dragoslav Šekularac, dok sam pisao knjigu o njemu, izdatu pod naslovom „Ja Šeki”. 

Ovakve reči sada izgovaraju mnogi saigrači, prijatelji i poznanici prekjuče preminulog Milutina Šoškića, legende Partizana, reprezentativca, golmana Tima sveta.

Upravo zbog Šoleta, Miladinovića i braće Milutinović, kao igrač sam se više družio s partizanovcima, nego sa mojim zvezdašima, naglasio mi je Šeki.

Setio se i kako su reprezentativci Jugoslavije 1962. godine, na Mondijalu u Čileu, odlučili da Šole, u njihovo ime, razgovara sa vođstvom državnog tima o dobijanju premija za, eventualni, ulazak u finale.

Brzo smo se odlučili za Šoškića, jer je on bio apsolutni autoritet za sve, častan, odgovoran i principijelan. Nažalost, pregovori nisu urodili plodom, jer su se funkcioneri strogo držali jedne ranije Titove izjave da mi ne igramo za pare, nego iz patriotizma".

Znao je Šeki, obično pred derbije, da nekom izjavom „bocne” svoje drugare iz Partizana. Ali bi, što čitaoci, naravno, nisu znali, pre nego što se njegove reči pojave u medijima, telefonom nazvao Šoleta ili nekog od svojih drugara iz crno-belog tabora, i objasnio im da to nije učinio da ih omalovaži, nego da bi „podigao temperaturu” pred najvažniju utakmicu našeg fudbala.

Šeki je, takođe, Šoleta smatrao simbolom posvećenosti treningu i svim drugim obavezama koje treba da ispunjava vrhunski sportista.

„Ja nisam bio takav, ali sam se, dok smo bili zajedno u reprezentaciji, trudio da budem kao moj prijatelj Šole, iako mi on nikada nije zamerio što sam, ponekad, bio i previše opušten, može se reći i neozbiljan”, istakao je Šeki, koji je sa životne scene otišao pre tri godine.