За Журнал пише: Дејан Глушчевић
За разлику од европских лига, азијске лиге се разликују и по организацији и по управљању, са ограничењима плата, ограничењем укупног броја страних играча у сваком тиму и управљањем лигом од стране фудбалског савеза дотичне земље уместо засебног приватног тела, попут енглеске Премијер лиге, на пример.
Шимански идентификује да је стварање професионалних лига у Азији дошло релативно касно у историји азијског фудбала са просечним јазом између оснивања федерације и професионалне лиге од 56 година. То приписује политичким поремећајима у 20 веку стварајући нестабилно окружење које је довело до спорог развоја професионалних лига на континенту, док су земље попут Јапана и Кореје доживеле релативан успех у успостављању професионалних лига у последњих 30 година, захваљујући високом животном стандарду и већем броју становника од већине азијских земаља.
Кина и Индија нису успеле да произведу довољно квалитетних играча због ограничене фудбалске инфраструктуре иако су две најмногољудније земље света. Такође, последње увођење супер пореза на стране играче (клубови сада морају да плате дупло већу накнаду за трансфер, а половину дају Кинеском фудбалском савезу за развој омладинског фудбала) велики увоз врхунских играча из целог света је застао. Шимански такође тврди да би азијски фудбал могао да угрози доминацију европског фудбала и то би захтевало значајне инвестиције од богатих приватних инвеститора ако држава није вољна да инвестира.
Кинески председник Си Ђинпинг је објавио стратешки план да Кина до 2050. године постане фудбалска велесила. Планирана је изградња фудбалских терена на сваких 10.000 становника до 2030. године. Кинеска супер лига (енг. Chinese Super League -CSL) је помогла клубовима да потпишу неке од највећих трансфера: бразилац Хулк ѕа 56 милиона евра у Шангај СИПГ, Алекс Тешеира Јинг у Санинг за 50 милиона евра итд. У 2016. години трансфери у кинеску лигу (339 милиона евра) су били на нивоу енглеске Премијер лиге, а изнад Немачке, Италије, Француске и Шпаније.
Стратегија фудбала је део укупне Олимпијске стратегије у коме је кинески спорт део едукације друштва и индустријског развоја. Сам председник Кине је небројено пута истицао да је фудбал не само важан спорт већ је и важно политичко средство. Између осталог је и основан дисциплински комитет за контролу и етику под надзором министарства унутрашњих послова, односно министарства спорта у спречавању нежељених појава као што намештање утакмица, илегално клађење, организовани криминал и тако даље.
Председник Кине је препоручио да се фудбал помаже кроз мобилизацију институционалног капитала (финансијски, политички и људски ресурси). Тако је Далија Ванда Група уложила око ¥500 милиона јуана и постала партнер фудбалске професионалне лиге. Иста група је позната и по својим инвестицијама у Шпанији (нови фудбалски стадион Атлетико Мадрида – права на име стадиона, улагање у Валенсију и Виљареал). Такође је са ФИФА, 2016.године, склопљен уговор у коме је Ванда група (енг. Wanda group) постала ФИФА комерцијални партнер.
Друга велика финансијска група из домена некретнина и станоградње Evergrande Real Estate je купила фудбалски клуб Гванжоу. Након што је купљен 2010.године, клуб се пласирао у највиши ранг и освојио 6 титула заредом. Власник Еверграндеа је након тога продао 40 одсто клуба Али Баби и онда склопио уговор са Реал Мадридом о отварању највеће фудбалске академије на свету.
Кина је по два пута освојила Источно-азијски куп (2005 и 2010) и Азијски куп (1984 и 2004). Први пут је наступала на Светском првенству 2002. године где је изгубила све мечеве без постигнутог гола.
Јапан представља најуспешнији азијски државни тим. Квалификовали су се за последњих 7 светских првенстава (3 пута су прошли групну квалификацију 2002, 2010 и 2018, победници су Азијског купа 1992, 2000, 2004 и 2011 године.
Репрезентација Јужне Кореје је један од најјачих фудбалских тимова Азије од почетка 80-тих прошлог века. На светском првенству 2002 . године пласирали су се у полуфинале. Два пута су освојили Азијски куп, а четири пута су били други. На азијским играма су освојили по 3 пута злато и сребро.
Иран спада у успешне азијске репрезентације, имајући у виду да је фудбалски савез основан 1920. године и да је фудбал врло популаран спорт. Три пута су освајали Азијски куп (1968, 1972 и 1976). На Светским првенствима су учествовали 6 пута (1978, 1998, 2006, 2014, 2018. и 2022), а на олимпијским играма у Монтреалу су дошли до четврт финала.
Репрезентација Саудијске Арабије спада у ред успешнијих националних тимова Азије. Три пута су освојили Куп Азије (1984, 1988 и 1996), а шест пута су наступали на светском првенству.
У наредној табели се анализира европски и азијски фудбал на основну неколико упоредивих параметара.
У европским земљама 70 одсто лига има насловног спонзора од тога 26 одсто је из сектора клађења и игара на срећу, 24 одсто из финансијских услуга и 21 одсто из сектора телекомуникација. У азијским земљама 76 одсто лига има насловног спонзора, од тога 34 одсто је из сектора телекомуникација, 22 одсто из финансијских услуга и 19 одсто из сектора хране и пића.
Спортски фактори организације клубова и права играча:
• 54 одсто тимова има лимитиран број регистрованих играча
• 44 одсто клубова примењује правило о учешћу домаћих играча
• 59 одсто спроводи правило коришћења странаца
• 80 одсто клубова спроводи политику позајмица играча другим клубовима
Међу првих 50 азијских клубова је 5 клубова из Саудијске Арабије, 10 клубова из Јапана, 4 клуба из Катара, 5 клубова из Кине, један из Аустралије, 5 из Ирана, 5 из Јужне Кореје.
Међу првих 50 азијских клубова су и 4 клуба из Индије што се може сматрати успехом јер је индијска професионална лига (енг. Hero Indian Super League) међу најмлађима на азијском континенту (основана 2013 а стартовала 2014 године са 8 клубова, данас се такмичи 11 клубова).
Први тајландски клуб на ранг листи је Бурирам Јунајтед на 12 месту са 1527 поена, док је први кинески клуб Шангај Порт на 13 месту са 1526 поена.
За упоређење на светској листи рангирања први је Ливерпул са 2042 поена, затим Манчестер сити са 2013, Реал Мадрид са 2010 поена. Први азијски клуб Ал Хилал из Саудијске Арабије је тек на 67 месту, а затим јапански Кавасаки на 71 месту, Ал Духал из Катара на 101 месту.
Професионалне азијске лиге су релативно младе, а оне које анализирамо у овом раду постоје од 1960. Прва национална асоцијација на овој територији формирана је у Ирану 1947. године, а фудбалска лига се играла тек 1970.
Фудбалски савез Катара је формиран 1960. године са првoм сезоном катарске фудбалске лиге која почиње 1963-64.
УАЕ су одржали пробну лигу 1973/74 како би одредили формат такмичарске лиге у земљи, а јужнокорејска (1983) и кинеска (1994) лига су формиране много касније.
Кинеска држава је основала професионалну лигу 1994 године. Преломна година за популарност фудбала у Кини се може сматрати 2014 година када је дозвољен пренос фудбалских мечева европских клубова, долазак светских звезда у кинеске клубове и изградња спортске инфраструктуре: преко 20.000 тренинг центара, 70.000 фудбалских терена и 24.000 школа.
Пет највећих азијских лига су Chinese Super League (China), Qatar Stars League (Qatar), K-League (Korea Republic), UAE Arabian Gulf League (UAE) и Persian Gulf Pro League (Iran) које су назване и „Big five” у Азији.
У поређењу са европским фудбалом, зависност од спонзорских прихода у источно-азијском фудбалу је веома висока, посебно због мањег удела ТВ прихода. Приходи од емитовања остају недовољно развијени због оштре конкуренције са другим спортовима за гледаоце, страним лигама и централизованим системом преговарања у лигама, који инхибира маркетиншку моћ успешнијих клубова. Док појављивање репрезентације на ТВ екрану редовно производи рекордну гледаност.
Посебно у Јапану и Кини, економски трошкови путовања и огромне географске удаљености озбиљно ограничавају потенцијал навијача који путују са својим тимом. Публика уживо се значајно разликује у зависности од популарности тима, у распону од рекорда у обе земље од више од 50.000 до само 1.000 (у Кини) или до 6.000 гледалаца. Током сезоне, просек посете утакмица у Ј лиги и кинеској лиги је близу 20.000. Присуство публике на стадионима се смањује током дужине трајања сезоне.
Фудбалом у источној Азији управљала је високо централизована и бирократизована спортска администрација, без обзира на политички систем. У демократском Јапану, Јапански фудбалски савез, формално независна организација, у великој мери се ослања на владине субвенције и помно следи директиве које је добија од министарства надлежног за спорт.
У комунистичкој Кини, фудбал је био део државно организованог, финансираног од владе и централно контролисаног спортског система совјетског типа.
У Јужној Кореји, влада је усвојила корпоративни административни систем, где су власт над фудбалом делили политичке, пословне и фудбалске елите.


Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.