Kina fudbal gleda ne samo kao važan sport, već i političko sredstvo

Za Žurnal piše: Dejan Gluščević

Za razliku od evropskih liga, azijske lige se razlikuju i po organizaciji i po upravljanju, sa ograničenjima plata, ograničenjem ukupnog broja stranih igrača u svakom timu i upravljanjem ligom od strane fudbalskog saveza dotične zemlje umesto zasebnog privatnog tela, poput engleske Premijer lige, na primer.

Šimanski identifikuje da je stvaranje profesionalnih liga u Aziji došlo relativno kasno u istoriji azijskog fudbala sa prosečnim jazom između osnivanja federacije i profesionalne lige od 56 godina. To pripisuje političkim poremećajima u 20 veku stvarajući nestabilno okruženje koje je dovelo do sporog razvoja profesionalnih liga na kontinentu, dok su zemlje poput Japana i Koreje doživele relativan uspeh u uspostavljanju profesionalnih liga u poslednjih 30 godina, zahvaljujući visokom životnom standardu i većem broju stanovnika od većine azijskih zemalja.

Kina i Indija nisu uspele da proizvedu dovoljno kvalitetnih igrača zbog ograničene fudbalske infrastrukture iako su dve najmnogoljudnije zemlje sveta. Takođe, poslednje uvođenje super poreza na strane igrače (klubovi sada moraju da plate duplo veću naknadu za transfer, a polovinu daju Kineskom fudbalskom savezu za razvoj omladinskog fudbala) veliki uvoz vrhunskih igrača iz celog sveta je zastao. Šimanski takođe tvrdi da bi azijski fudbal mogao da ugrozi dominaciju evropskog fudbala i to bi zahtevalo značajne investicije od bogatih privatnih investitora ako država nije voljna da investira.

Kineski predsednik Si Đinping je objavio strateški plan da Kina do 2050. godine postane fudbalska velesila. Planirana je izgradnja fudbalskih terena na svakih 10.000 stanovnika do 2030. godine. Kineska super liga (eng. Chinese Super League -CSL) je pomogla klubovima da potpišu neke od najvećih transfera: brazilac Hulk ѕa 56 miliona evra u Šangaj SIPG, Aleks Tešeira Jing u Saning za 50 miliona evra itd. U 2016. godini transferi u kinesku ligu (339 miliona evra) su bili na nivou engleske Premijer lige, a iznad  Nemačke, Italije, Francuske i Španije.

Strategija fudbala je deo ukupne Olimpijske strategije u kome je kineski sport deo edukacije društva i industrijskog razvoja. Sam predsednik Kine je nebrojeno puta isticao da je fudbal ne samo važan sport već je i važno političko sredstvo. Između ostalog je i osnovan disciplinski komitet za kontrolu i etiku pod nadzorom ministarstva unutrašnjih poslova, odnosno ministarstva sporta u sprečavanju neželjenih pojava kao što nameštanje utakmica, ilegalno klađenje, organizovani kriminal i tako dalje.

Predsednik Kine je preporučio da se fudbal pomaže kroz mobilizaciju institucionalnog kapitala (finansijski, politički i ljudski resursi). Tako je Dalija Vanda Grupa uložila oko ¥500 miliona juana i postala partner fudbalske profesionalne lige. Ista grupa je poznata i po svojim investicijama u Španiji (novi fudbalski stadion Atletiko Madrida – prava na ime stadiona, ulaganje u Valensiju i Viljareal). Takođe je sa FIFA, 2016.godine, sklopljen ugovor u kome je Vanda grupa (eng. Wanda group) postala FIFA komercijalni partner.

Druga velika finansijska grupa iz domena nekretnina i stanogradnje Evergrande Real Estate je kupila fudbalski klub Gvanžou. Nakon što je kupljen 2010.godine, klub se plasirao u najviši rang i osvojio 6 titula zaredom. Vlasnik Evergrandea je nakon toga prodao 40 odsto kluba Ali Babi i onda sklopio ugovor sa Real Madridom o otvaranju najveće fudbalske akademije na svetu.

Kina je po dva puta osvojila Istočno-azijski kup (2005 i 2010) i Azijski kup (1984 i 2004). Prvi put je nastupala na Svetskom prvenstvu 2002. godine gde je izgubila sve mečeve bez postignutog gola.

Japan predstavlja najuspešniji azijski državni tim. Kvalifikovali su se za poslednjih 7 svetskih prvenstava (3 puta su prošli grupnu kvalifikaciju 2002, 2010 i 2018, pobednici su Azijskog kupa 1992, 2000, 2004 i 2011 godine.

Reprezentacija Južne Koreje je jedan od najjačih fudbalskih timova Azije od početka 80-tih prošlog veka. Na svetskom prvenstvu 2002 . godine plasirali su se u polufinale. Dva puta su osvojili Azijski kup, a četiri puta su bili drugi. Na azijskim igrama su osvojili po 3 puta zlato i srebro.

Iran spada u uspešne azijske reprezentacije, imajući u vidu da je fudbalski savez osnovan 1920. godine i da je fudbal vrlo popularan sport. Tri puta su osvajali Azijski kup (1968, 1972 i 1976). Na Svetskim prvenstvima su učestvovali 6 puta (1978, 1998, 2006, 2014, 2018. i 2022), a na olimpijskim igrama u Montrealu su došli do četvrt finala.

Reprezentacija Saudijske Arabije spada u red uspešnijih nacionalnih timova Azije. Tri puta su osvojili Kup Azije (1984, 1988 i 1996), a šest puta su nastupali na svetskom prvenstvu.

U narednoj tabeli se analizira evropski i azijski fudbal na osnovnu nekoliko uporedivih parametara.

U evropskim zemljama 70 odsto liga ima naslovnog sponzora od toga 26 odsto je iz sektora klađenja i igara na sreću, 24 odsto iz finansijskih usluga i 21 odsto iz sektora telekomunikacija. U azijskim zemljama 76 odsto liga ima naslovnog sponzora, od toga 34 odsto je iz sektora telekomunikacija, 22 odsto iz finansijskih usluga i 19 odsto iz sektora hrane i pića.

Sportski faktori organizacije klubova i prava igrača:

• 54 odsto timova ima limitiran broj registrovanih igrača

• 44 odsto klubova primenjuje pravilo o učešću domaćih igrača

• 59 odsto sprovodi pravilo korišćenja stranaca

• 80 odsto klubova sprovodi politiku pozajmica igrača drugim klubovima

Među prvih 50 azijskih klubova je 5 klubova iz Saudijske Arabije, 10 klubova iz Japana, 4 kluba iz Katara, 5 klubova iz Kine, jedan iz Australije, 5 iz Irana, 5 iz Južne Koreje.

Među prvih 50 azijskih klubova su i 4 kluba iz Indije što se može smatrati uspehom jer je indijska profesionalna liga (eng. Hero Indian Super League) među najmlađima na azijskom kontinentu (osnovana 2013 a startovala 2014 godine sa 8 klubova, danas se takmiči 11 klubova).

Prvi tajlandski klub na rang listi je Buriram Junajted na 12 mestu sa 1527 poena, dok je prvi kineski klub Šangaj Port na 13 mestu sa 1526 poena.

Za upoređenje na svetskoj listi rangiranja prvi je Liverpul sa 2042 poena, zatim Mančester siti sa 2013, Real Madrid sa 2010 poena. Prvi azijski klub Al Hilal iz Saudijske Arabije je tek na 67 mestu, a zatim japanski Kavasaki na 71 mestu, Al Duhal iz Katara na 101 mestu.

Profesionalne azijske lige su relativno mlade, a one koje analiziramo u ovom radu postoje od 1960. Prva nacionalna asocijacija na ovoj teritoriji formirana je u Iranu 1947. godine, a fudbalska liga se igrala tek  1970.

Fudbalski savez Katara je formiran 1960. godine sa prvom sezonom katarske fudbalske lige koja počinje 1963-64.

UAE su održali probnu ligu 1973/74 kako bi odredili format takmičarske lige u zemlji, a južnokorejska (1983) i kineska (1994) liga su formirane mnogo kasnije.

Kineska država je osnovala profesionalnu ligu 1994 godine. Prelomna godina za popularnost fudbala u Kini se može smatrati 2014 godina kada je dozvoljen prenos fudbalskih mečeva evropskih klubova, dolazak svetskih zvezda u kineske klubove i izgradnja sportske infrastrukture: preko 20.000 trening centara, 70.000 fudbalskih terena i 24.000 škola.

Pet najvećih azijskih liga su Chinese Super League (China), Qatar Stars League (Qatar), K-League (Korea Republic), UAE Arabian Gulf League (UAE) i Persian Gulf Pro League (Iran) koje su nazvane i „Big five” u Aziji.

U poređenju sa evropskim fudbalom, zavisnost od sponzorskih prihoda u istočno-azijskom fudbalu je veoma visoka, posebno zbog manjeg udela TV prihoda. Prihodi od emitovanja ostaju nedovoljno razvijeni zbog oštre konkurencije sa drugim sportovima za gledaoce, stranim ligama i centralizovanim sistemom pregovaranja u ligama, koji inhibira marketinšku moć uspešnijih klubova. Dok pojavljivanje reprezentacije na TV ekranu redovno proizvodi rekordnu gledanost.

Posebno u Japanu i Kini, ekonomski troškovi putovanja i ogromne geografske udaljenosti ozbiljno ograničavaju potencijal navijača koji putuju sa svojim timom. Publika uživo se značajno razlikuje u zavisnosti od popularnosti tima, u rasponu od rekorda u obe zemlje od više od 50.000 do samo 1.000 (u Kini) ili do 6.000 gledalaca. Tokom sezone, prosek posete utakmica u J ligi i kineskoj ligi je blizu 20.000. Prisustvo publike na stadionima se smanjuje tokom dužine trajanja sezone.

Fudbalom u istočnoj Aziji upravljala je visoko centralizovana i birokratizovana sportska administracija, bez obzira na politički sistem. U demokratskom Japanu, Japanski fudbalski savez, formalno nezavisna organizacija, u velikoj meri se oslanja na vladine subvencije i pomno sledi direktive koje je dobija od ministarstva nadležnog za sport.

U komunističkoj Kini, fudbal je bio deo državno organizovanog, finansiranog od vlade i centralno kontrolisanog sportskog sistema sovjetskog tipa.

U Južnoj Koreji, vlada je usvojila korporativni administrativni sistem, gde su vlast nad fudbalom delili političke, poslovne i fudbalske elite.