Ребрача: Злато се више не подразумева

Био је један од најмађих чланова златног састава Партизана када су се “црно – бели” попели на кров Европе. Финални меч са Хувентудом одредио је даљу каријеру Жељка Ребраче која је достигла небеске висине. Играо је популарни Ребарце за Бенетон, Панатинаикос, Детроит, Аталанту, Клиперсе, Валенсију, уз велики број одличја у дресу националног тима.

Тренутно се налази на новом задатку као председник КК Војводина. Након контролне утакмице са Борцем и Војводине обавили смо разговор чије делове преносимо.

-Направили смо петогодишњи план рада и да ствари поставимо на своје место. Кућа се зида од темеља, па крећемо од млађих селекција. За сваки посао је потребно време. Пробаћемо да прва сезона буде година стабилизације клуба. Војводина има дугове и направили смо план отплате. Морамо да пошаљемо нову слику клуба у Србију јер Нови Сад заслужује врхунски тим. Уз Партизан, Звезду, Мегу, Борац, Војводина заслужује састав који ће играти лепу кошарку - истиче Ребрача.

Да ли српска Атина може да изнесе стварање моћне Војводине?

-Град од пола милиона становника, са таквом привредом, може све да изнесе. На нама је да радимо, поставимо темеље и окровимо кућу. У прва три месеца урадили смо доста ствари и надам се да ће се позитивне промене видети у наредном периоду. Затворили смо се у рудник и засукали рукаве.

Имате младог и перспективног тренера. Каква ће бити његова улога?

-Милош Исаков Ковачевић је сјајан млади тренер са огромним потенцијалом. Води У15 репрезентацију у тиму селектора Пешића. Завршио је медицински факултет, али обожава кошарку. Студиозан је, живи за кошарку. Права је милина гледати Милошеве тренинге који су интересантни, добри, држе пажњу играчима. Таквом тренеру мора се дати шанса.

Да ли се може говорити о краткорочним и циљевима на дуже стазе?

-Ово је година стабилизације која ће нам послужити за сагледавање где можемо да будемо након исправног рада. Буџет је скресан због дуговања.. Већ сам контактирао са свим клубовима из Новог Сада, школицама кошарке, радимо да саставимо добар кадетски и јуниорски погон. Пробаћемо да мањим новосадским тимовима помогнемо како би избацивали добре играче који ће ићи ка нама. Војводина ће бити кровни циљ. Наравно, и ми морамо стварати добре играче, али то је дужи период, од три до пет година.

Жељку Ребрачи не фали енергија?

-Пун сам елана, као када сам био играч. Функција јесте другачија, али желим да искуство поделим и пренесем. Да постанем карика у ланцу успеха. Желим да стручни људи буду део Војводине. Довели смо Сеада Крџалића, Драгана Миркова да буду део тима јер са њима тек можемо да научимо. Ево, увешћемо електронске картоне, радити на превенцији од повреда, да играчи буду свесни да могу да буду бољи него што су тренутно.

Да ли можете да се присетите неких детаља од пре 30 година када су се црно- бели попели на кров Европе?

-Припремама Партизана прикључио сам се касније. Никола Лончар, Млађан Шилобад и ја смо били на Светском првенству за јуниоре у канадском Едмонтону. Било је то крајем јула 1991. Практично последњи заједнички наступ кошаркаша старе Југославије. У шампионском тиму Партизана Лончар и ја смо били најмлађи. Радило се пуно, напорно…Радили смо основне ствари, абецеду, и то смо понављали до бесконачности.

На који начин памтите сарадњу са Жоцом и Профом?

-Аца Николић је тестирао наше крајње границе, а кад се изнервира звао нас је по бројевима. На једном тренингу, ја сам се изнервирао и запитао Профу, да ли има још неки играч на тренингу осим Ребраче. Наредна два дана звао ме је једанаест.

Чега се још сећате?

-Путовало се уторком за Мадрид преко Цириха. Упознали смо сваки кутак аеродрома у Цириху. Из Мадрида смо имали још 40 минута вожње до Фуенлабраде. Среда је била резервисана за тренинг, четвртак такође, а увече је била утакмица. У петак смо се враћали, па смо за викенд играли домаћу лигу и тако стално.

Потенцира се велико пријатељство у тој екипи?

-Тада није било телефона, друштвених мрежа…Ми смо разговарали, дружили се…У екипи смо имали шмекера Иву Накића, потом Владу Драгутиновића, они су нас едуковали у престоници. У тиму је владала страшна хемија. Мораш да верујеш, мораш да верујеш у бајке. То важи и за Војводину - констатовао је Жељко Ребрача.

Репрезентација, Јокић, медаља…

Репрезентација је питање које се не може заобићи.

-Гледао сам утакмицу са Грчком која има једну од најјачих репрезентација. У овој фази грешке су биле видљиве. Јокић нашем тиму даје нешто више, нову визију, може да мења утакмицу… Било је грешака у одбрани које се могу поправити. Огњен Јарамаз је одиграо одлично, Милутинов такође, потребно је ново самопуздање. Када се утакмица игра пред двадесет хиљада људи ствари могу да иду у позитивном, али и негативном правцу. Тим може да буде бољи за 30 одсто, али и лошији. Са Турцима није било баш већих проблема, показали смо шта можемо у првих 20 минута меча. 

Да ли овај тим Србије може до медаље?

-Медаља се очекује, подразумева, али не сматрам да смо фаворите. Не бих се залетао, већ из другог реда пробао да направимо нешто…Грци, Словенци, Французи, Шпанци имају квалитет, ми смо раштркани од НБА, Евролиге, АБА, домаће лиге… Једни играчи играју квалификације, једни прве прозоре, тешко је све уклопити.

Међутим, навикли смо на медаље?

-Још живимо на ловорикама. Сада се не подразумева злато, морамо да се пробудимо, да радимо на свим нивоима, немамо више ту базу коју смо имали пре две деценије. База је преполовљена, мање се ради, а траже се врхунски играчи. После Мицића, Јокића, Богдановића, Теодосића… нема баш играча на том, врхунском, нивоу. Мање средине морају да се промовишу, да се тамо улаже јер у мањим срединама настају играчи. Партизан, Звезда узимају готове производе. Са подручја Војводине су Бодирога, Тарлаћ, Шилобад…У мањој средини може и мора да се формира играч таквог калибра.   

Данашњи клинци имају другачије софтвере од нас

Ребрача додаје:

-Прошао сам спортску фазу, па пост фазу у којој сам се тражио, радио, хајде да не кажем глупости, већ ствари које нису биле део мене. Неке ствари нисам знао да радим, па сам из њих учио. Кад се све сублимира и када имаш 50 година, када си прошао све и свашта, можеш да понудиш та искуства. Ја желим то да поделим, да пренесем на генерације које долазе, да дечаци науче из свега, да им пренесем…Данашњи клинци имају другачије софтвере од нас. Социјалне мреже су пореметиле њихове главе, асоцијални су, лењи у неким сегментима…Све се мења, али рад се не мења. Желим да понудимо нешто квалитетно не само у Србији, већ у региону.