Rebrača: Zlato se više ne podrazumeva

Bio je jedan od najmađih članova zlatnog sastava Partizana kada su se “crno – beli” popeli na krov Evrope. Finalni meč sa Huventudom odredio je dalju karijeru Željka Rebrače koja je dostigla nebeske visine. Igrao je popularni Rebarce za Beneton, Panatinaikos, Detroit, Atalantu, Kliperse, Valensiju, uz veliki broj odličja u dresu nacionalnog tima.

Trenutno se nalazi na novom zadatku kao predsednik KK Vojvodina. Nakon kontrolne utakmice sa Borcem i Vojvodine obavili smo razgovor čije delove prenosimo.

-Napravili smo petogodišnji plan rada i da stvari postavimo na svoje mesto. Kuća se zida od temelja, pa krećemo od mlađih selekcija. Za svaki posao je potrebno vreme. Probaćemo da prva sezona bude godina stabilizacije kluba. Vojvodina ima dugove i napravili smo plan otplate. Moramo da pošaljemo novu sliku kluba u Srbiju jer Novi Sad zaslužuje vrhunski tim. Uz Partizan, Zvezdu, Megu, Borac, Vojvodina zaslužuje sastav koji će igrati lepu košarku - ističe Rebrača.

Da li srpska Atina može da iznese stvaranje moćne Vojvodine?

-Grad od pola miliona stanovnika, sa takvom privredom, može sve da iznese. Na nama je da radimo, postavimo temelje i okrovimo kuću. U prva tri meseca uradili smo dosta stvari i nadam se da će se pozitivne promene videti u narednom periodu. Zatvorili smo se u rudnik i zasukali rukave.

Imate mladog i perspektivnog trenera. Kakva će biti njegova uloga?

-Miloš Isakov Kovačević je sjajan mladi trener sa ogromnim potencijalom. Vodi U15 reprezentaciju u timu selektora Pešića. Završio je medicinski fakultet, ali obožava košarku. Studiozan je, živi za košarku. Prava je milina gledati Miloševe treninge koji su interesantni, dobri, drže pažnju igračima. Takvom treneru mora se dati šansa.

Da li se može govoriti o kratkoročnim i ciljevima na duže staze?

-Ovo je godina stabilizacije koja će nam poslužiti za sagledavanje gde možemo da budemo nakon ispravnog rada. Budžet je skresan zbog dugovanja.. Već sam kontaktirao sa svim klubovima iz Novog Sada, školicama košarke, radimo da sastavimo dobar kadetski i juniorski pogon. Probaćemo da manjim novosadskim timovima pomognemo kako bi izbacivali dobre igrače koji će ići ka nama. Vojvodina će biti krovni cilj. Naravno, i mi moramo stvarati dobre igrače, ali to je duži period, od tri do pet godina.

Željku Rebrači ne fali energija?

-Pun sam elana, kao kada sam bio igrač. Funkcija jeste drugačija, ali želim da iskustvo podelim i prenesem. Da postanem karika u lancu uspeha. Želim da stručni ljudi budu deo Vojvodine. Doveli smo Seada Krdžalića, Dragana Mirkova da budu deo tima jer sa njima tek možemo da naučimo. Evo, uvešćemo elektronske kartone, raditi na prevenciji od povreda, da igrači budu svesni da mogu da budu bolji nego što su trenutno.

Da li možete da se prisetite nekih detalja od pre 30 godina kada su se crno- beli popeli na krov Evrope?

-Pripremama Partizana priključio sam se kasnije. Nikola Lončar, Mlađan Šilobad i ja smo bili na Svetskom prvenstvu za juniore u kanadskom Edmontonu. Bilo je to krajem jula 1991. Praktično poslednji zajednički nastup košarkaša stare Jugoslavije. U šampionskom timu Partizana Lončar i ja smo bili najmlađi. Radilo se puno, naporno…Radili smo osnovne stvari, abecedu, i to smo ponavljali do beskonačnosti.

Na koji način pamtite saradnju sa Žocom i Profom?

-Aca Nikolić je testirao naše krajnje granice, a kad se iznervira zvao nas je po brojevima. Na jednom treningu, ja sam se iznervirao i zapitao Profu, da li ima još neki igrač na treningu osim Rebrače. Naredna dva dana zvao me je jedanaest.

Čega se još sećate?

-Putovalo se utorkom za Madrid preko Ciriha. Upoznali smo svaki kutak aerodroma u Cirihu. Iz Madrida smo imali još 40 minuta vožnje do Fuenlabrade. Sreda je bila rezervisana za trening, četvrtak takođe, a uveče je bila utakmica. U petak smo se vraćali, pa smo za vikend igrali domaću ligu i tako stalno.

Potencira se veliko prijateljstvo u toj ekipi?

-Tada nije bilo telefona, društvenih mreža…Mi smo razgovarali, družili se…U ekipi smo imali šmekera Ivu Nakića, potom Vladu Dragutinovića, oni su nas edukovali u prestonici. U timu je vladala strašna hemija. Moraš da veruješ, moraš da veruješ u bajke. To važi i za Vojvodinu - konstatovao je Željko Rebrača.

Reprezentacija, Jokić, medalja…

Reprezentacija je pitanje koje se ne može zaobići.

-Gledao sam utakmicu sa Grčkom koja ima jednu od najjačih reprezentacija. U ovoj fazi greške su bile vidljive. Jokić našem timu daje nešto više, novu viziju, može da menja utakmicu… Bilo je grešaka u odbrani koje se mogu popraviti. Ognjen Jaramaz je odigrao odlično, Milutinov takođe, potrebno je novo samopuzdanje. Kada se utakmica igra pred dvadeset hiljada ljudi stvari mogu da idu u pozitivnom, ali i negativnom pravcu. Tim može da bude bolji za 30 odsto, ali i lošiji. Sa Turcima nije bilo baš većih problema, pokazali smo šta možemo u prvih 20 minuta meča. 

Da li ovaj tim Srbije može do medalje?

-Medalja se očekuje, podrazumeva, ali ne smatram da smo favorite. Ne bih se zaletao, već iz drugog reda probao da napravimo nešto…Grci, Slovenci, Francuzi, Španci imaju kvalitet, mi smo raštrkani od NBA, Evrolige, ABA, domaće lige… Jedni igrači igraju kvalifikacije, jedni prve prozore, teško je sve uklopiti.

Međutim, navikli smo na medalje?

-Još živimo na lovorikama. Sada se ne podrazumeva zlato, moramo da se probudimo, da radimo na svim nivoima, nemamo više tu bazu koju smo imali pre dve decenije. Baza je prepolovljena, manje se radi, a traže se vrhunski igrači. Posle Micića, Jokića, Bogdanovića, Teodosića… nema baš igrača na tom, vrhunskom, nivou. Manje sredine moraju da se promovišu, da se tamo ulaže jer u manjim sredinama nastaju igrači. Partizan, Zvezda uzimaju gotove proizvode. Sa područja Vojvodine su Bodiroga, Tarlać, Šilobad…U manjoj sredini može i mora da se formira igrač takvog kalibra.   

Današnji klinci imaju drugačije softvere od nas

Rebrača dodaje:

-Prošao sam sportsku fazu, pa post fazu u kojoj sam se tražio, radio, hajde da ne kažem gluposti, već stvari koje nisu bile deo mene. Neke stvari nisam znao da radim, pa sam iz njih učio. Kad se sve sublimira i kada imaš 50 godina, kada si prošao sve i svašta, možeš da ponudiš ta iskustva. Ja želim to da podelim, da prenesem na generacije koje dolaze, da dečaci nauče iz svega, da im prenesem…Današnji klinci imaju drugačije softvere od nas. Socijalne mreže su poremetile njihove glave, asocijalni su, lenji u nekim segmentima…Sve se menja, ali rad se ne menja. Želim da ponudimo nešto kvalitetno ne samo u Srbiji, već u regionu.