ЕКСКЛУЗИВНО – Зуфер Авдија: Најбоље што сам рекао је кад сам заћутао

Повратак у доба кошаркашке романтике. Тако би у најкраћем гласио опис преподневног дружења са Зуфером Авдијом, некадашњим асом Црвене звезде, вишедеценијским амбасадором југословенске кошарке у Израелу.

Почев од прича о Црвеној звезди и финалима са Цибоном, Партизаном због којих Дражен Петровић није дошао на Мали Калемегдан, оном европском са Ортезом, ауторитету Ранка Жеравице, другарству са Стеваном Караџићем и Гораном Бјелицом, преко догодовштина на америчким турнејама црвенобелих,„стојадину” у ком је возио комплетну петорку и две резерве, разликама у организационим и тимским поставкама вечитих ривала тих година... Све до Светског првенства у Колумбији кад је Југославија освојила бронзану медаљу...

Авдија је тренутно спортски директор Херцлије, освајача израелског купа, екипе која ће следеће године играти ФИБА Лигу шампиона. Ипак, кошаркашка улога по којој је тренутно далеко препознатљивији је – тата Денија Авдије, узданице Вашингтона.

- Теже је много из угла оца – почео је причу Зуфер.  Најлакше је било кад сам играо. Све ван паркета је много теже. За сваку Денијеву утакмицу губим по пола године. Али уживам кад видим да је тамо. Више бих волео да још играм, често ме повуче да сиђем на паркет.

Током разговора дотакли смо се и разлика данашње са кошарком из времена кад је носио црвенобели дрес:

- Тада је била романтика и уживање, сада је постала бизнис. Некад се знало, сваки играч је знао да игра из уживања. Није било трчања за парама, само ужитак, жеља да будеш у екипи, да будеш позван у репрезентацију је био максимум. Није било могуће да се догоде премишљања да ли ћеш се одазвати или одмарати током лета.

Нагласивши да су сада доминантне ствари које нису толико везане за саму игру, наставио је:

- Сад је све постало „везе, везице”, менаџери имају велику улогу. Слабији играчи сад могу да дођу тамо где некада нису могли ни да замисле. Али, у сваком случају је кошарка – кошарка у којој смо били и остали велесила, само је другачији приступ тренингу и начину размишљања. Никад се неће вратити оно време кад сам играо. Не кривим никога, мораш да се понашаш у складу са актуелним тренутком, ако одеш лево или десно губиш се. А то није лако. Све је постало арена са гладијаторима. Као што је менаџер рекао мом сину: „убаце те у кавез и ако си јак опстаћеш, ако ниси појешће те”. Али, како је за друге, тако је и за мог наследника.

За Денија каже да је другачији од њега.

- У време кад сам играо бројали су се поени, није било других делова статистике. Отвориш сутра новине и видиш Пера је дао 35, Ђура 20. О скоковима и асистенцијама се није писало. Сад са десет поена и пет асистенција, приближаваш се Евролиги, што у оно време те нико не би ни погледао. Дени није размишљао као ја, играче поред себе чинио је бољима, није гладан поена, прво гледа саиграче и екипу. Можда и зато што се ја никад нисам мешао, ни у избор ни у било шта. Родитељи почну да сугеришу, а ја сам ћутао. Можда је и зато ту где јесте. А можда и због тога што сам прошао искуство са старијим сином који сад има 38 година, ком сам знао да подвикнем, чак и да се посвађам. И на крају није завршио у кошарци. Схватио сам да у тим стварима отац и син не могу да функционишу, већ да лакше прихвата савете са стране и најбољи потез је био што сам се повукао са стране. Дени игра своју кошарку.

О репрезентацији Србије прича са великом емоцијом.

- Немам ту шта да се каже. За играче Србије је увек важило правило „дај им да играју, немој да се мешаш”. Само треба знати изабрати 12 који имају тимски дух и заједништво и да им не сметаш. Србија је у једном тренутку то изгубила. Мало се и нису слагали неки играчи. Зато је одлично ово што Пешић ради, окупио је 12 играча који су „као један”. И све се враћа тамо где треба. Србија и кошарка  нема бољег од тога. У Србији имамо два МВП играча, Калинића, Недовића… И само им дај лопту, чувај их да не праве глупости. Србија је по ономе што сам видео фаворит број један.

На овом такмичењу има два тима за које је везан.

- Израел је увек екипа иза које је цела земља, гледа се сваки детаљ. Дени је сада у њиховој екипи најбољи, а има тек 21 годину. Притисак је велики, немају неки велики таленат, али то надокнађују мотивацијом, односом према земљи, застави, химни… На томе граде све. Дени је могао да бира репрезентацију, кад је имао 18, одабрао је Израел, у ком се родио, где су му другови, са њима је освојио два европска првенства у млађим селекцијама. Знам да он воли мечеве са Србијом, добар је пријатељ са Јокићем, често причају у лобију хотела. За Израел би четвртфинале било успех. Не верујем да могу више од тога.

Истиче да је долазак НБА звезда учинио Евробаскет великим догађајем и донео огромно интересовање. Не само на Старом континенту.

- Кажу да ће бити једно од најбољих. За млађе играче ово је велики изазов, прилика да много науче и упознају. Нема веће среће за играча него да буде репрезентативац своје земље. Било је ранијих година мало проблема, неки играчи у разним државним тимовима нису били срећни, хтели су одмор. А сад видите Јокића, дошао је после 80 утакмица, а то ипак нешто значи. У таквој ситуацији кад те позову, нема тога који ће да каже не.

Позив Стевана Караџића прекинуо је разговор на пар минута. Авдија му је пренео детаље дружења у ресторану Делије и прича о некадашњим звездашким данима. Уследила је прича о његовом тренутном професионалном ангажману.

- Више сам посвећен Денију, него Херцлији. Био сам тренер у омладинском погону 22 године, нисам дошао „са стране”. Хтео сам да их подигнем, јер су били на дну. Само да поправим атмосферу у клубу и око њега, да допринесем и да се финансијски среде, да на моје име добијемо неке спонзоре. Дошао сам тамо, нашли смо двојицу, тројицу играча који су се поклопили, дошли су да уживају, за разлику од генералних менаџера других клубова нисам им стварао притисак, успео сам да их „купим” на неке мале ствари које играчима значе. Играли смо финале плејофа и освојили Куп. После тога људима у клубу су порасле амбиције, али сам их упозорио да ћемо следеће сезоне бити шести, седми или осми. И да циљ треба да нам буде пласман у плејоф. Многи се због егзистенције боје за столицу, нисам у тој позицији и могу да им кажем истину директни, јер не зависим од тих примања.

Учешће Херцлије у ФИБА Лига шампиона види као прилику да млади „осете” међународне мечеве.

- Први пут ћемо играти у Европи, за млађе играче и град то много значи. А тиме добијаш и већу финансијску подршку. Због малог капацитета наше дворане играћемо у другом граду. Циљ нам је да стекне искуство, да немамо седам дана паузе између утакмица. Истовремено желимо да видимо како би нам то одговарало у неком будућем времену и да у односу на то правимо стратегију да осетимо константније присутни у европским такмичењима. А лепо је и да видиш каква се кошарка игра негде другде, на Тенерифама, у Литванији и Грчкој. Циљ ми је да мотивишем околину да се изгради дворана од једно пет хиљада места и кад се то догоди одем у пензију.

Да није било других дешавања у Арени и Евробаскету прича са Авдијом могла је да потраје још сатима...