EKSKLUZIVNO – Zufer Avdija: Najbolje što sam rekao je kad sam zaćutao

Povratak u doba košarkaške romantike. Tako bi u najkraćem glasio opis prepodnevnog druženja sa Zuferom Avdijom, nekadašnjim asom Crvene zvezde, višedecenijskim ambasadorom jugoslovenske košarke u Izraelu.

Počev od priča o Crvenoj zvezdi i finalima sa Cibonom, Partizanom zbog kojih Dražen Petrović nije došao na Mali Kalemegdan, onom evropskom sa Ortezom, autoritetu Ranka Žeravice, drugarstvu sa Stevanom Karadžićem i Goranom Bjelicom, preko dogodovština na američkim turnejama crvenobelih,„stojadinu” u kom je vozio kompletnu petorku i dve rezerve, razlikama u organizacionim i timskim postavkama večitih rivala tih godina... Sve do Svetskog prvenstva u Kolumbiji kad je Jugoslavija osvojila bronzanu medalju...

Avdija je trenutno sportski direktor Herclije, osvajača izraelskog kupa, ekipe koja će sledeće godine igrati FIBA Ligu šampiona. Ipak, košarkaška uloga po kojoj je trenutno daleko prepoznatljiviji je – tata Denija Avdije, uzdanice Vašingtona.

- Teže je mnogo iz ugla oca – počeo je priču Zufer.  Najlakše je bilo kad sam igrao. Sve van parketa je mnogo teže. Za svaku Denijevu utakmicu gubim po pola godine. Ali uživam kad vidim da je tamo. Više bih voleo da još igram, često me povuče da siđem na parket.

Tokom razgovora dotakli smo se i razlika današnje sa košarkom iz vremena kad je nosio crvenobeli dres:

- Tada je bila romantika i uživanje, sada je postala biznis. Nekad se znalo, svaki igrač je znao da igra iz uživanja. Nije bilo trčanja za parama, samo užitak, želja da budeš u ekipi, da budeš pozvan u reprezentaciju je bio maksimum. Nije bilo moguće da se dogode premišljanja da li ćeš se odazvati ili odmarati tokom leta.

Naglasivši da su sada dominantne stvari koje nisu toliko vezane za samu igru, nastavio je:

- Sad je sve postalo „veze, vezice”, menadžeri imaju veliku ulogu. Slabiji igrači sad mogu da dođu tamo gde nekada nisu mogli ni da zamisle. Ali, u svakom slučaju je košarka – košarka u kojoj smo bili i ostali velesila, samo je drugačiji pristup treningu i načinu razmišljanja. Nikad se neće vratiti ono vreme kad sam igrao. Ne krivim nikoga, moraš da se ponašaš u skladu sa aktuelnim trenutkom, ako odeš levo ili desno gubiš se. A to nije lako. Sve je postalo arena sa gladijatorima. Kao što je menadžer rekao mom sinu: „ubace te u kavez i ako si jak opstaćeš, ako nisi poješće te”. Ali, kako je za druge, tako je i za mog naslednika.

Za Denija kaže da je drugačiji od njega.

- U vreme kad sam igrao brojali su se poeni, nije bilo drugih delova statistike. Otvoriš sutra novine i vidiš Pera je dao 35, Đura 20. O skokovima i asistencijama se nije pisalo. Sad sa deset poena i pet asistencija, približavaš se Evroligi, što u ono vreme te niko ne bi ni pogledao. Deni nije razmišljao kao ja, igrače pored sebe činio je boljima, nije gladan poena, prvo gleda saigrače i ekipu. Možda i zato što se ja nikad nisam mešao, ni u izbor ni u bilo šta. Roditelji počnu da sugerišu, a ja sam ćutao. Možda je i zato tu gde jeste. A možda i zbog toga što sam prošao iskustvo sa starijim sinom koji sad ima 38 godina, kom sam znao da podviknem, čak i da se posvađam. I na kraju nije završio u košarci. Shvatio sam da u tim stvarima otac i sin ne mogu da funkcionišu, već da lakše prihvata savete sa strane i najbolji potez je bio što sam se povukao sa strane. Deni igra svoju košarku.

O reprezentaciji Srbije priča sa velikom emocijom.

- Nemam tu šta da se kaže. Za igrače Srbije je uvek važilo pravilo „daj im da igraju, nemoj da se mešaš”. Samo treba znati izabrati 12 koji imaju timski duh i zajedništvo i da im ne smetaš. Srbija je u jednom trenutku to izgubila. Malo se i nisu slagali neki igrači. Zato je odlično ovo što Pešić radi, okupio je 12 igrača koji su „kao jedan”. I sve se vraća tamo gde treba. Srbija i košarka  nema boljeg od toga. U Srbiji imamo dva MVP igrača, Kalinića, Nedovića… I samo im daj loptu, čuvaj ih da ne prave gluposti. Srbija je po onome što sam video favorit broj jedan.

Na ovom takmičenju ima dva tima za koje je vezan.

- Izrael je uvek ekipa iza koje je cela zemlja, gleda se svaki detalj. Deni je sada u njihovoj ekipi najbolji, a ima tek 21 godinu. Pritisak je veliki, nemaju neki veliki talenat, ali to nadoknađuju motivacijom, odnosom prema zemlji, zastavi, himni… Na tome grade sve. Deni je mogao da bira reprezentaciju, kad je imao 18, odabrao je Izrael, u kom se rodio, gde su mu drugovi, sa njima je osvojio dva evropska prvenstva u mlađim selekcijama. Znam da on voli mečeve sa Srbijom, dobar je prijatelj sa Jokićem, često pričaju u lobiju hotela. Za Izrael bi četvrtfinale bilo uspeh. Ne verujem da mogu više od toga.

Ističe da je dolazak NBA zvezda učinio Evrobasket velikim događajem i doneo ogromno interesovanje. Ne samo na Starom kontinentu.

- Kažu da će biti jedno od najboljih. Za mlađe igrače ovo je veliki izazov, prilika da mnogo nauče i upoznaju. Nema veće sreće za igrača nego da bude reprezentativac svoje zemlje. Bilo je ranijih godina malo problema, neki igrači u raznim državnim timovima nisu bili srećni, hteli su odmor. A sad vidite Jokića, došao je posle 80 utakmica, a to ipak nešto znači. U takvoj situaciji kad te pozovu, nema toga koji će da kaže ne.

Poziv Stevana Karadžića prekinuo je razgovor na par minuta. Avdija mu je preneo detalje druženja u restoranu Delije i priča o nekadašnjim zvezdaškim danima. Usledila je priča o njegovom trenutnom profesionalnom angažmanu.

- Više sam posvećen Deniju, nego Hercliji. Bio sam trener u omladinskom pogonu 22 godine, nisam došao „sa strane”. Hteo sam da ih podignem, jer su bili na dnu. Samo da popravim atmosferu u klubu i oko njega, da doprinesem i da se finansijski srede, da na moje ime dobijemo neke sponzore. Došao sam tamo, našli smo dvojicu, trojicu igrača koji su se poklopili, došli su da uživaju, za razliku od generalnih menadžera drugih klubova nisam im stvarao pritisak, uspeo sam da ih „kupim” na neke male stvari koje igračima znače. Igrali smo finale plejofa i osvojili Kup. Posle toga ljudima u klubu su porasle ambicije, ali sam ih upozorio da ćemo sledeće sezone biti šesti, sedmi ili osmi. I da cilj treba da nam bude plasman u plejof. Mnogi se zbog egzistencije boje za stolicu, nisam u toj poziciji i mogu da im kažem istinu direktni, jer ne zavisim od tih primanja.

Učešće Herclije u FIBA Liga šampiona vidi kao priliku da mladi „osete” međunarodne mečeve.

- Prvi put ćemo igrati u Evropi, za mlađe igrače i grad to mnogo znači. A time dobijaš i veću finansijsku podršku. Zbog malog kapaciteta naše dvorane igraćemo u drugom gradu. Cilj nam je da stekne iskustvo, da nemamo sedam dana pauze između utakmica. Istovremeno želimo da vidimo kako bi nam to odgovaralo u nekom budućem vremenu i da u odnosu na to pravimo strategiju da osetimo konstantnije prisutni u evropskim takmičenjima. A lepo je i da vidiš kakva se košarka igra negde drugde, na Tenerifama, u Litvaniji i Grčkoj. Cilj mi je da motivišem okolinu da se izgradi dvorana od jedno pet hiljada mesta i kad se to dogodi odem u penziju.

Da nije bilo drugih dešavanja u Areni i Evrobasketu priča sa Avdijom mogla je da potraje još satima...