Бинић: Јединствен сам случај да сам преживео у класичној сачекуши, има онај горе изнад нас, њему слепо верујем

Драгиша Бинић је два пута долазио у Црвену звезду. Први пут је освојио шампионски трофеј, а други поново првенство СФРЈ и пехаром Купа европских шампиона. Играо је још за крушевачки Напредак, нишки Раднички, више иностраних клубова, за репрезентацију Југославије. Био је један од наших најбржих фудбалера.

Рођен је у Голубовцу, 20. октобра 1961. Каријеру је започео у Првој петолетки из Трстеника, а онда је стигао у Напредак и од 1980. до 1983. играо за Чарапане.

- Као средњошколац био сам голман Прве петолетке, учествовао на кросу школе и града. Имам две златне и једну сребрну медаљу са Кроса Политике у Београду. Бавио сам се и гимнастиком, тренирао карате. Кад сам тренирао у Првој петолетки тамо су пролазили мамини и татини синови. Прекинем, па одем у Крушевац, а тамо је ситуација била још гора. Могу да играм сам против свих њих, али не дају. Вратио сам се и играо за своје село. Одиграм  боговски, па дођу из Напретка да ме воде. Одем изнад куће и једем трешње, љут на доживљено у Крушевцу. Ипак, мог оца су убедили су Тома Ерић и Иван Ивановић, а он је рођени брат легендарног радио репортера Јордана Ивановића. И све што сам у фудбалу научио, научио сам од Ивана Ивановића – каже Бинић.

Са омладинцима Напретка био је други иза Звезде. Изборио је професионални уговор са Крушевљанима.

- Кад сам почео да играм за први тим, Напредак је учествовао у европским куповима. У екипи су били незаборавни Симовић, Бабић, Јовановић, Панић, двојица Костића, Тупајић, Пешић, Цакалић, Јуричко, Јашаревић, Ахметовић… Убрзо ме је тражила Звезда, али да останем на позајмици у Крушевцу. Како сам човек који не жели да о мени неко други одлучује, наљутим се, одем у Ниш и упишем факултет - присећа се Бинић.

У „Реалу са Нишаве” провео је четири сезоне, одиграо 101 утакмицу, постигао прегршт голова.

- Имао сам на факултету много обавеза и тешко је било све ускладити. Раднички је у то време играо Европу. Били смо ту Пикси и ја, на мојој позицији играли су врхунска крила Алексић и Бегановић.

Уследила је сјајна сезона 1987/88. са Звездом, остварени су шампионски снови. Пикси Стојковић био је први стрелац тима са 15 погодака, Бинић је 13 пута затресао мрежу противника.

- Научио сам у мањим клубовима да се поштују старији играчи, да им се носи опрема и копачке. У Београду видим да то није то. Кад сам схватио каква је ситуација, рекао сам: „Чекајте да вам ја сада мало објасним”. Како морамо да се опходимо према добром играчу, према старијем играчу и да се поштује тренер. Имали смо Велибора Васовића за шефа. Пикси Стојковић је годину дана пре мене дошао, Бора Цветковић и ја били смо у нападу, био је опаснији него кад смо играли Дарко Панчев и ја. У првом мандату имали смо још Митра Мркелу и Хусрефа Мусемића. Легендарни радио репортери Марко Марковић и Јордан Ивановић говорили су „страшан пас Роберта Просинечког”, а ја се „отелим” док стигнем лопту. Два квалитетна играча напред праве разлику.

Имао је сезону из најлепших снова у француском Бресту, постигао је 18 голова у 29 утакмица.

- Требало је да идем у Бајерн, али сам се споречкао са људима из Звезде. Не може да ми неко командује и о мени одлучује. Отишао сам у Брест, био је тамо је Славољуб Муслин, све сам учинио да он буде тренер, а био је спортски директор, дао сам много голова. Био сам близу преласка у ПСЖ, али догодила ми се чудна повреда задње ложе. Изгубим пола године и онда одем у Леванте, да не изгубим читаву сезону.

Уследило је нешто што је до тада остварио једино Драган Џајић – повратак у Црвену звезду. Потез живота! Да слави још једну титулу и постане првак Старог континента. Брзи, одлични, поуздани, лукави Драгиша Бинић одиграо је свих девет мечева у Купу шампиона, два пута је био стрелац. Да није изједначио у Београду у шеснаестини финала против Грасхоперса, ко зна да ли би било пенал серије у Барију.

- Држи ме понос на остварено и данас. Нисмо били  свесни шта смо остварили. Тек касније нам је било јасно колико је важно то што смо постигли. Неколико година касније сретне ме човек, пружи руку и каже: „Хвала вам што сте ми улепшали младост”. То нема цену. Били смо генерација која се разликовала од Шекијеве, Џајине, Боре Костића, Пижонове… Били смо јак колектив, што је фалило репрезентацији Југославије на СП у Италији. Играли смо за себе да бисмо се продали, али и за наше навијаче, најбоље на свету. Прелазили су дуг пут, одрицали се много чега,  имали смо обавезу према тим људима да их не разочарамо.

Играо је још у Чешкој, на Кипру и у Јапану. Има и три утакмице за прејаку репрезентацију Југославије.

- Увек сам задовољан из једног разлога, шта да нисам играо фудбал. Живот гледам тако да ако је човек на нули онда је у позитиви. Новаца имате онолико колико га потрошите. Смрт једног дана чека све нас.  Најбитније је оно што оставите, дела. Нису нам дали да још који пут будемо прваци Европе. Боје нас се сви, плаше се наше вере, нашег ината. Направио сам  фрку против Хајдука и пропао ми одлазак у Италију. Први сам Србин сам који је играо у Јапану, онда је стигао Пикси, па Маза Василијевић, па Масловар… Могао сам још да играм, али да се не мучим на терену и навијачи поред мене. Рекао сам да је доста, нека ме памте онаквог какав сам до тада био.

Био је 3. април 1988. Стојановић, Крџевић, Маровић, Милојевић, Јурић, Радовановић, Јоксимовић, Ђуровић, Цветковић, Стојковић, Бинић, те свежи Кривокапић и Николић, са тренером Велибором Васовићем играли су за Звезду у 82. вечитом дербију. Драгиша је постигао гол одмах на почетку утакмице, Стојковићу је судија Божо Мамић из Бјеловара поништио гол скоро са центра  терена због офсајда. Црно–бели су у 70. минуту преко Владислава Ђукића изједначили и меч је завршен 1:1.

- И данас се сећам тог дербија. У то време били смо далеко боља екипа. Могли смо да их декласирамо, али то је дерби. Освојили смо тада титулу, али смо изгубили финале купа од Борца из Бањалуке. Није ми жао, наш је клуб. Изгубио сам и последњи југословенски куп од Хајдука.

Био је успешан спортски директор Обилића и у Напретка, радио је и у ФСС.

- Свој сам човек, не могу да ујутро устанем и да ми неко каже шта треба да радим. Не умем да се смејем и да плачем кад други хоће. Ако нисам партијски оријентисан, онда нисам пожељан. Био сам и у политици, четири године народни посланик, све сам видео. Политика спутава спорт. На СП 1974. у Немачкој лоше смо прошли, јер је неки чиновник наредио Миљанићу да не игра Богичевић. Или 1990. у Италији. Морало је да се зна колико ће бити играча из БиХ, Словеније, Македоније, Црне Горе, Хрватске и Србије. Боли ме што играчи прећуте неке ствари. Мојој генерацији се није могло догодити тако нешто. Живели смо за колектив, зато смо постигли што смо желели.

На Драгишу Бинића покушан је атентат маја 2004,  нападач је ухапшен и осуђен на вишегодишњу робију!

- Није више било таквих дешавања. Познато је какве су то године биле. Радио сам у Обилићу, некоме сам сметао. Нисам желео да се повучем из клуба. Јединствен сам случај да сам преживео у класичној сачекуши. Не знам, нисам имао непријатеља. Има онај горе изнад нас, њему слепо верујем, он ће сваком да измери према томе шта ко заслужи – закључио је Бинић.