Binić: Jedinstven sam slučaj da sam preživeo u klasičnoj sačekuši, ima onaj gore iznad nas, njemu slepo verujem

Dragiša Binić je dva puta dolazio u Crvenu zvezdu. Prvi put je osvojio šampionski trofej, a drugi ponovo prvenstvo SFRJ i peharom Kupa evropskih šampiona. Igrao je još za kruševački Napredak, niški Radnički, više inostranih klubova, za reprezentaciju Jugoslavije. Bio je jedan od naših najbržih fudbalera.

Rođen je u Golubovcu, 20. oktobra 1961. Karijeru je započeo u Prvoj petoletki iz Trstenika, a onda je stigao u Napredak i od 1980. do 1983. igrao za Čarapane.

- Kao srednjoškolac bio sam golman Prve petoletke, učestvovao na krosu škole i grada. Imam dve zlatne i jednu srebrnu medalju sa Krosa Politike u Beogradu. Bavio sam se i gimnastikom, trenirao karate. Kad sam trenirao u Prvoj petoletki tamo su prolazili mamini i tatini sinovi. Prekinem, pa odem u Kruševac, a tamo je situacija bila još gora. Mogu da igram sam protiv svih njih, ali ne daju. Vratio sam se i igrao za svoje selo. Odigram  bogovski, pa dođu iz Napretka da me vode. Odem iznad kuće i jedem trešnje, ljut na doživljeno u Kruševcu. Ipak, mog oca su ubedili su Toma Erić i Ivan Ivanović, a on je rođeni brat legendarnog radio reportera Jordana Ivanovića. I sve što sam u fudbalu naučio, naučio sam od Ivana Ivanovića – kaže Binić.

Sa omladincima Napretka bio je drugi iza Zvezde. Izborio je profesionalni ugovor sa Kruševljanima.

- Kad sam počeo da igram za prvi tim, Napredak je učestvovao u evropskim kupovima. U ekipi su bili nezaboravni Simović, Babić, Jovanović, Panić, dvojica Kostića, Tupajić, Pešić, Cakalić, Juričko, Jašarević, Ahmetović… Ubrzo me je tražila Zvezda, ali da ostanem na pozajmici u Kruševcu. Kako sam čovek koji ne želi da o meni neko drugi odlučuje, naljutim se, odem u Niš i upišem fakultet - priseća se Binić.

U „Realu sa Nišave” proveo je četiri sezone, odigrao 101 utakmicu, postigao pregršt golova.

- Imao sam na fakultetu mnogo obaveza i teško je bilo sve uskladiti. Radnički je u to vreme igrao Evropu. Bili smo tu Piksi i ja, na mojoj poziciji igrali su vrhunska krila Aleksić i Beganović.

Usledila je sjajna sezona 1987/88. sa Zvezdom, ostvareni su šampionski snovi. Piksi Stojković bio je prvi strelac tima sa 15 pogodaka, Binić je 13 puta zatresao mrežu protivnika.

- Naučio sam u manjim klubovima da se poštuju stariji igrači, da im se nosi oprema i kopačke. U Beogradu vidim da to nije to. Kad sam shvatio kakva je situacija, rekao sam: „Čekajte da vam ja sada malo objasnim”. Kako moramo da se ophodimo prema dobrom igraču, prema starijem igraču i da se poštuje trener. Imali smo Velibora Vasovića za šefa. Piksi Stojković je godinu dana pre mene došao, Bora Cvetković i ja bili smo u napadu, bio je opasniji nego kad smo igrali Darko Pančev i ja. U prvom mandatu imali smo još Mitra Mrkelu i Husrefa Musemića. Legendarni radio reporteri Marko Marković i Jordan Ivanović govorili su „strašan pas Roberta Prosinečkog”, a ja se „otelim” dok stignem loptu. Dva kvalitetna igrača napred prave razliku.

Imao je sezonu iz najlepših snova u francuskom Brestu, postigao je 18 golova u 29 utakmica.

- Trebalo je da idem u Bajern, ali sam se sporečkao sa ljudima iz Zvezde. Ne može da mi neko komanduje i o meni odlučuje. Otišao sam u Brest, bio je tamo je Slavoljub Muslin, sve sam učinio da on bude trener, a bio je sportski direktor, dao sam mnogo golova. Bio sam blizu prelaska u PSŽ, ali dogodila mi se čudna povreda zadnje lože. Izgubim pola godine i onda odem u Levante, da ne izgubim čitavu sezonu.

Usledilo je nešto što je do tada ostvario jedino Dragan Džajić – povratak u Crvenu zvezdu. Potez života! Da slavi još jednu titulu i postane prvak Starog kontinenta. Brzi, odlični, pouzdani, lukavi Dragiša Binić odigrao je svih devet mečeva u Kupu šampiona, dva puta je bio strelac. Da nije izjednačio u Beogradu u šesnaestini finala protiv Grashopersa, ko zna da li bi bilo penal serije u Bariju.

- Drži me ponos na ostvareno i danas. Nismo bili  svesni šta smo ostvarili. Tek kasnije nam je bilo jasno koliko je važno to što smo postigli. Nekoliko godina kasnije sretne me čovek, pruži ruku i kaže: „Hvala vam što ste mi ulepšali mladost”. To nema cenu. Bili smo generacija koja se razlikovala od Šekijeve, Džajine, Bore Kostića, Pižonove… Bili smo jak kolektiv, što je falilo reprezentaciji Jugoslavije na SP u Italiji. Igrali smo za sebe da bismo se prodali, ali i za naše navijače, najbolje na svetu. Prelazili su dug put, odricali se mnogo čega,  imali smo obavezu prema tim ljudima da ih ne razočaramo.

Igrao je još u Češkoj, na Kipru i u Japanu. Ima i tri utakmice za prejaku reprezentaciju Jugoslavije.

- Uvek sam zadovoljan iz jednog razloga, šta da nisam igrao fudbal. Život gledam tako da ako je čovek na nuli onda je u pozitivi. Novaca imate onoliko koliko ga potrošite. Smrt jednog dana čeka sve nas.  Najbitnije je ono što ostavite, dela. Nisu nam dali da još koji put budemo prvaci Evrope. Boje nas se svi, plaše se naše vere, našeg inata. Napravio sam  frku protiv Hajduka i propao mi odlazak u Italiju. Prvi sam Srbin sam koji je igrao u Japanu, onda je stigao Piksi, pa Maza Vasilijević, pa Maslovar… Mogao sam još da igram, ali da se ne mučim na terenu i navijači pored mene. Rekao sam da je dosta, neka me pamte onakvog kakav sam do tada bio.

Bio je 3. april 1988. Stojanović, Krdžević, Marović, Milojević, Jurić, Radovanović, Joksimović, Đurović, Cvetković, Stojković, Binić, te sveži Krivokapić i Nikolić, sa trenerom Veliborom Vasovićem igrali su za Zvezdu u 82. večitom derbiju. Dragiša je postigao gol odmah na početku utakmice, Stojkoviću je sudija Božo Mamić iz Bjelovara poništio gol skoro sa centra  terena zbog ofsajda. Crno–beli su u 70. minutu preko Vladislava Đukića izjednačili i meč je završen 1:1.

- I danas se sećam tog derbija. U to vreme bili smo daleko bolja ekipa. Mogli smo da ih deklasiramo, ali to je derbi. Osvojili smo tada titulu, ali smo izgubili finale kupa od Borca iz Banjaluke. Nije mi žao, naš je klub. Izgubio sam i poslednji jugoslovenski kup od Hajduka.

Bio je uspešan sportski direktor Obilića i u Napretka, radio je i u FSS.

- Svoj sam čovek, ne mogu da ujutro ustanem i da mi neko kaže šta treba da radim. Ne umem da se smejem i da plačem kad drugi hoće. Ako nisam partijski orijentisan, onda nisam poželjan. Bio sam i u politici, četiri godine narodni poslanik, sve sam video. Politika sputava sport. Na SP 1974. u Nemačkoj loše smo prošli, jer je neki činovnik naredio Miljaniću da ne igra Bogičević. Ili 1990. u Italiji. Moralo je da se zna koliko će biti igrača iz BiH, Slovenije, Makedonije, Crne Gore, Hrvatske i Srbije. Boli me što igrači prećute neke stvari. Mojoj generaciji se nije moglo dogoditi tako nešto. Živeli smo za kolektiv, zato smo postigli što smo želeli.

Na Dragišu Binića pokušan je atentat maja 2004,  napadač je uhapšen i osuđen na višegodišnju robiju!

- Nije više bilo takvih dešavanja. Poznato je kakve su to godine bile. Radio sam u Obiliću, nekome sam smetao. Nisam želeo da se povučem iz kluba. Jedinstven sam slučaj da sam preživeo u klasičnoj sačekuši. Ne znam, nisam imao neprijatelja. Ima onaj gore iznad nas, njemu slepo verujem, on će svakom da izmeri prema tome šta ko zasluži – zaključio je Binić.