Земља или земље кошарке, питање је сад

Гледајући како Чешка озбиљно прети Грчкој, у последњој утакмици те мучне недеље 11. септембра, један српски колега је одлучио да се побуни: ”Па не, још само да Чешка и Финска играју финале!?”

Пола сата касније, док је Јан Весели у микс-зони после пораза причао колико је поносан због свега што је Чешка урадила на овом Европском првенству и у претходним годинама, схватили смо:

Чеси су играли Олимпијске игре 2021. године, Србија није.

Чеси су играли утакмицу за пето место (како то лепо звучи сада) Светског првенства 2019. против Србије.

Финци су се први пласирали из Европе на наредни Мундобаскет.

Зашто они не би били у четвртфиналу Евробаскета? Прави су тимови.

Нешто више од два сата раније, током конференције Србије након пораза од Италије у осмини финала, литвански новинар питао је селектора Светислава Пешића, љубазно и без намере да провоцира (или је ми нисмо препознали):

”Србија је изгубила у осмини финала Светског првенства, изгубила је у Београду квалификациони турнир за Олимпијске игре и сада је елиминисана у осмини финала Евробаскета. Када ће се Србија вратити у борбу за медаље?”

Само није навео да су Орлови и у не баш најбољој ситуацији за пласман на наредно Светско првенство, али је била то још једна спознаја коју смо ставили под тепих. Земља кошарке је земља кошарке само зато што народ воли ту игру и зато што има фантастичне индивидуалце. Што се других ствари тиче...

Дан раније, сви су оплели по Шпанцима због тога што су ишли пречицом, узели Лоренца Брауна (толико им је засметао да је одједном постао врхунски ас) и тако ”на превару” победили Литванце, још једну земљу кошарке. Дакле, све су то земље кошарке, а Шпанци су освојили све медаље у млађим категоријама у женској и мушкој конкуренцији, актуелни су шампиони света и играју четвртфинале где ће на Финску!? Па дај да их питамо за савет, није срамота. Крали су и они од нас својевремено (барем тако иде легенда).

Непотребно је да причамо о томе ко је шта промашио у кључним тренуцима, ко се појавио у осмини финала а ко није, ко је погрешно ротирао у одбрани и остављао - опет, сигурно потцењеног - Списуа самог, ко је продавао лопте после скокова, ко је био нервозан у шуту када по статусу и квалитету не сме да буде, ко је предуго држао једну а није вратио другу петорку, ко – можда, то не знамо – није скаутирао све опасности по кош Србије, ко и зашто није био физички припремљен а противник јесте...

Накнадна памет је безобразлук. Да смо били прави мајстори свог заната, препознали бисмо проблеме на време. А и, да се вратимо на изјаве и атмосферу коју једино можемо да вам пренесемо – Ђанмарко Поцеко је после велике победе његовог тима рекао једну, вероватно, истину. Не само Србија, већ и свака друга екипа на овом првенству, у тренутку када се Италија упалила, не би победила Азуре. Био је то истински транс тима са зелено-бело-црвеном заставом на плавом дресу.

Зашто су се они упалили? Ту би требало да се вратимо на претходни пасус. Али, опет, морали смо то да знамо.

Овај текст је могао да буде бољи да имамо неке сочне детаље из свлачионице, да знамо да је било неких несугласица, разлога га пораз. Знамо, заправо, да је атмосфера заиста, заиста, била добра. Играчи су функционисали одлично. Ту су били фантастични асови због којих нам је жао. То су победници који су могли да иду до краја и ту нема дилеме.

Али, не треба мистификовати све ово што се десило.

Италија је, једноставно, градила овај тим у којем Спису постаје опаснији од најбољих српских играча мотивисан од стране енергичног тренера. И да се вратимо на почетак:

Италија је била петопласирана на Олимпијским играма прошле године. Тамо где Србије није било.