После брата Виктора, који је био првак планете 2017. у Паризу, три минута млађи Мате Немеш (до 67кг), освојио је трон у Београду. На заказни разговор Мате је јуче каснио двадесетак минута. Није могао да прође „Ареном” од бројних заустављања и фотографисања.
Кад се руковао, раширио је осмех, изустио је „извините” и на питање да „премота филм” финала, казао је:
-Кад је преноћило, готово да се не сећам шта је било. Пролази кроз маглу, а синоћ сам, два сата после финала, причао о детаљима дуела из којег сам изашао као победник и са златном медаљом. Имао је Иранац Гераеи велику предност. Рано је стекао, а ја се никад не предајем и успео сам да анулирам његово вођство од 4:0. Тренери Стојан и Воја су ми рекли да нападнем, гризем до краја. Кренуо сам на све или ништа. Кад сам дошао до два бода, знао сам да могу и до победе. Гинуо сам да освојим трон и успео.
Кад сте понели заставу Србије на струњачи, како сте се осећали?
-Срце је хтело да искочи, емоције су биле велике, породица је била ту, све се у срећи скупило. Да сам могао, полетео бих „Ареном” да све загрлим. Поносан сам и срећан што сам у својој земљи, пред својим људима и навијачима освојио титулу светског шампиона! Пресрећан сам због тима, гледао сам у тренере, у правцу сабораца из екипе, моја медаља и медаља осталих другова је победа српског тима.
Кажете да је породица била на трибинама?
-Супруга Вивиен, ћеркица Миа, која има две и по године, и синчић Бенет који се скоро родио. Били су и женини родитељи, а моји су остали код куће. Отац Тибор не може да гледа ни на ТВ екрану. Нађе неки посао у дворишту и мама Пирош му каже резултат. Било је доста Сенћана, Зрењанинаца...
Аплаузи у Скадарлији
После тријумфа Мате Немеша и Себастиана Нађа, комплетна репрезентација и вођство РСС отишли су да прославе четири златне медаље.
Док су шетали чувеном београдском боемском Сакадарлијом, Зура, Али, Мате и Себастиан око врата су носили одличја и опасали шампионске појасеве.
Пролазници су застајали, аплаудирали, било је фотографисања, а кад су се појавили на тераси једног од ресторана, дочекала их је музика и праве овације. Заслужили су да се провеселе.
Да ли је ово Ваш меч каријере?
-Кад се заврши каријера, онда ћу сумирати резултате. Видећемо. Волео бих да меч каријере буде на Олимпијским играма у Паризу 2024. Ипак, прву велику медаљу, бронзу са Светског првенства 2019. из Нур Султана, памтићу на изузетан начин. Визирао сам пут за Игре у Токију, и колико, толико, обезебдио будућност. Тада сам пробио „зид“.
Освојили сте два злата, повезали светско са европским?
-Као дете сам уживао у рвању и дружењу и никад нисам гледао далеко унапред. Тек око 20. године, почео сам да размишљам колико могу да досегнем. Свако од нас, после силних напора и тренинга, жели највише, циља медаље. Успео сам и идем даље. Сигурно је да се нећу на овоме зауставити. Биће још трофеја.
Дуго сте били у сенци Давора Штефанека и 2019. уследила је експлозија сјајних резултата?
-Он је велики, изузетан шампион, са њиме сам тренирао и био стрпљив. Знао сам да ће да дође моје време, и радио сам као да је тај дан сутра. Искористио сам указану прилику. Кад сам „пробио лед“, био трећи на Европским играма у Минску, дошла је и бронза са Светског првенства из Казахстана, и кренуло је са трофејима.
Остале су Игре у Паризу за финиш и попуну златне колекције?
-Игре су увек најважније. Био сам лане у Токију и то је, без обзира на урађено, за мене било огромно искуство. Хоћу у Париз 2024, али, прво треба да се изборим за визу. То је изузетно тешко. Некад је теже него да се освоји одличје. Да не верујем у себе, не би се ни бавио рвањем. Циљ је да освојим медаљу на Олимпијским играма 2024.
Похвалили сте стручни штаб после сваког меча у „Арени”?
-Увек их хвалим, сјајни су тренери, они су ти који нас у свему дозирају и воде како треба, на припремама и у борбама. Понављам, сва ова злата и признања су дело тима.
Рекао је тренер Стојан Добрев да је атмосфера у екипи увек одлична, права породична?
-То је истина и да није тако, не би ни било ових резултата, нити оних раније. Ослоњени смо једни на друге. Заједно проводимо по осам месеци на припремама и морамо да функционишемо као породица. Сви смо исти и подршка један другоме. Па, видело се и сада, све се потврдило у „Арени”. Кад су Зура и Али освојили медаље, само су гледали у нас и како их бодримо. Радујемо се заједно свакој медаљи. У сложном тиму, то се подразумева.
Зура рече да је рвање крвав посао и суви професионализам?
-Тако је, завршио сам и ја окрвављен испод чалме, са огреботинама по телу. Храмао сам долазећи на разговор. Повредио сам ногу. Без крви и зноја, нема медаље.
Да се вратимо на финале, Иранац је светски и олимпијски првак 2021?
-Ма, страха нема, није било ни треме. Он је имао притисак, не ја. Имао сам ветар у леђа са трибина, кад се помислило да сам изгубио, ја сам се винуо. Кад је повео, мислио је да ћу стати. Понављам, никад се не предајем.
Шта ћете радити кад се вратите у Сенту?
-Чекају ме мајстори, уселио сам у кућу, сад ћу да радим изолацију. Причали смо, то брзо треба да завршим. Око куће пуно посла, али сам успео да саградим дом за своје најближе. Кажу да ми је и то велики успех, ха, ха, ха...
Да завршимо, коме медаља, европска из Варшаве од лане, посвећена је била ћеркици?
-Миа је добила европско, а син Бенет светско злато. За супругу Вивиен, обе - завршио је разговор Мате Немеш, нови светки шампион.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
