Бугарин позлатио Србе - Последња два дана нисам знао где сам, да ли је све истина

Од јануара 2014. године Стојан Добрев је први тренер репрезентације Србије у рвању грчко - римским стилом. У деветој сезони тренерског рада са Орловима, само што је добио српски пасош, у „Арени” су његови борци показали да су планетарни шампиони.

Кад је Мате Немеш (до 67кг) сишао са струњаче као четврти светски шампион, кад је бука са трибина достизала највеће децибеле, промуклим гласом трофејни тренер је изустио да је најсрећнији човек на свету.

-Последња два дана нисам знао где сам, да ли је све истина, иако безрезревно верујем у свој тим. Знате кад сам дошао, почетак је био добар, средина такође, испуњавали смо планове, у контиуитету освајали медаље, али две последње године су чудесне. Неки су сазрели, као Мате и Себастиан. Зура је вратио шампионски потенцијал, Арсалан је од скора с нама и видели су сви колико је велики рвач. Виктор и Миша сада нису дошли до медаље, има још такмичења. Како после свега да не будем најсрећнији, а срећан сам због њих, заслужили су.

Ово је била мисија из снова?

-Пратили сте припреме и причао сам да можемо до више медаља. Увек сам говорио да сам са једном задовољан, али сам говорио и да може све да се проспе. Ово је спорт и нисмо једини, а Светско првенство је висок ниво, суви квалитет и нисмо желели да оптерећујемо борце. Притисак није постојао, тешко су радили последњих пет месеци, баш паклено, до бола и распадања. Ћутао сам и знао да ће нешто добро доћи. Последњих десет дана стварала се победничка психа и слика. Видели сте у како доброј атмосфери и са осмесима су завршили припреме у Зрењанину. Очекивао сам добро, четири злата не, не ја, већ нико. Све је било више него заслужено и мисија за историју.

Понављали сте „само да рву и да су концентрисани”

-Само то, јер знају да рву и да им глава ради. Да су у свакој секунди у борби и да ће дати максимум у то нисам сумњао. Пазите, сви су они велики таленти, шампионски потенцијал, али, нико не гледа таленте који губе, већ оне који побеђују.

Јесте ли се надали да за осам и по сезона ваши борци освоје седам златних, сребрну и пет бронзаних са светских прванстава, три европска злата?

-Надао сам се да ћу оправдати поверење Жељка Трајковића, он ме је довео а одговорност у овоме послу је велика. Ја сам човек који добро хоће да узврати добрим. Србија је моја друга кућа, да се не понављам. Знао сам којим путем. Кад сам видео колико Жељко и људи око њега желе да дођем да радимо заједно, веровао сам да ће да буде успеха. Ишли смо корак по корак, од једног до другог такмичења и ово су моји успеси каријере. Са рвачима Бугарске имам седам светских титула, али за 12 година.

Шта Вас је у Арени највише одушевило?

-Кад се изађе из тунела и крене ка струњачи, хук са трибина је био додатна енергија и за борце и за нас поред њих. Са трибина је долазио ветар у леђа. Скандирање „Србија, Србија”, па имена рвача, било је нешто најлепше. У онаквој атмосфери, кад се не чује ни онај до тебе, тешко је изгубити. Оставили су срце на струњачи.

Анализирајте наше победнике?

-Не могу то кратко. Ево, Зура се сјајно осећа, његов мотив од доласка у Србију је на високом нивоу, хоће само врх и вуче и друге да раде као он. Живи и ради за титуле. Веровали или не, то је мотивација и за нас тренере. Он је био фикс. Мате је борац, дисциплинован. Не треба га упозоравати. Као Зура је пример, напада и никад не одустаје. Кад заврши каријеру, биће одличан тренер, има осећај. Али је перисијски тигар, има технику, снагу, брзину, таленат, и кад је стекао самопоуздање, био је трећи у Европи, сад први на свету. Себастиан је сензација само за оне који га не познају. Кад смо тренирали у Сенти, Виктор и Мате су ме питали да ли могу да доведу једног друга, рвача на тренинг. Одобрио сам и после првог дана, рекао да долази и даље. Једном приликом председник скупштине савеза Золтан Балинт питао ме је за Себастиана. Насмејао сам се и рекао да је велики таленат и да Кањижани могу у њему да имају првог светског првака. Осетио сам га, чудо је од момка и рвача, изузетан таленат који све брзо и лако прихвата. Нисам нигде рекао, кад су ушли у финала, веровао сам да ће изгинути да победе.

Ближи се крај шампионата...

-Не знам шта хоћете да ме питате - насмејао се Добрев. - Испразнио сам се од среће. Кад сам се јутрос пробудио, поново сам се питао да ли је све ово истина. Кад смо се фотографисали и кад сам видео на њима шампионске појасеве и златне медање, срце је хтело да искочи и од среће, и колико су они били радосни. Прави момци и шампиони.

Бранко Ковачевић, Алекса Илић, Марио Вуковић...млади напредују?

-Они су већ неколико година са сениорима, има их још млађих и штета је што се Бранко повредио. Био је планиран за категорију до 82 килограма. Отишли су Фрис, Давор, Макса, легенде, уз њих су били и остали Виктор и Мате, дошао је Зура, пристигао Себастиан, дошао Али, и сад ови што сте поменули и неколицина још млађих, пристижу. Има потенцијала за будућност и само треба радити, радити и радити. Без марљивог труда, како су вам рекли шампиони, без крви и зноја, нико није освојио медаљу. Нека виде како је Себастиан кренуо, а сад је светски првак. Рад и стрпљење.

Звали су вас из других земаља после Рија 2016, Париза 2017...

-Остао сам веран РСС и председнику Жељку Трајковићу и никад нисам имао намеру да одем. Договорили смо сарадњу до Игара у Паризу 2024. Шта ће бити после тога, сад је исувише рано. Мој фокус је на Олимпијским играма и такмичењима која ће се одржати до тада.

Какви су коментари у родној Бугарској?

-Веома добри и хвале наше рвање и успех и питају се како може мала земља као што је Србија да изнедри четири светска првака за два дана. Диве се, шта би друго - завршио је разговор Стојан Добрев, први тренер српског трофејног тима.