Лето 2010. Рума. Репрезентација Србије игра квалификације за Европско првенство. Међу бројном публиком у дворани била је и једна 12-годишња девојчица. Мала девојчица. Са великим сном.
Девојчица која је у годинама које су дошле, тај сан и остварила.
- Тада сам први пут гледала репрезентацију, била сам са татом. Као и увек, тада су на полувремену бацали мајице Србије. Тата је ухватио једну за мене. И сећам се да ми је тада рекао: „И ти ћеш Јована некад овако“.
Уз осмех који се мешао и са некаквом сетом, Јована је додала...
- Да! Тата је био у праву.
После бројих акција са млађим селекцијама, Јована је већ играла и за сениорску репрезентацију Србије. Али „само“ квалификације. Сада је на ред дошло велико такмичење. И то не било какво. Већ Светско првенство.
На њему ће Јована Ногић наставити тамо где је стала у фебруару, када је публици у Хали спортова показала да ће Србија и у годинама које долазе имати на кога да се ослони. Наставиће да живи сан те 12-годишње девојчице из Руме.
Све што Неца каже
Као неко ко је одрастао ван Србије – у Португалији је живела, школовала се у САД – у неким претходним акцијама Јованин српски није био „најчистији“.
- Радимо и на српском језику – додала је уз осмех.
Сада је скроз добар, кажемо...
- Мора бити добар – каже уз осмех.
Ту се у причу на тренутак укључила и Невена Јовановић.
- Да, да. Супер прича – нашалила се са млађом саиграчицом.
Какве савете добија од Невене, питамо Јовану. На шалу је узвратила шалом.
- Све што каже Неца, радимо супротно – рекла је не престајући да се смеје.
Ипак – да не би била погрешно схваћена, завршавајући разговор додала је...
- Наравно, шалим се! Све старије играчице нам много помажу. У сваком смислу.
И да - тата јесте био у праву. Али да јој је неко тада или некад после, рекао да ће њен деби на великом такмичењу у дресу репрезентације Србије бити Светско првенство, како би јој то звучало, питамо? И даље са осмехом те 12-годишње девојчице, признаје...
- Нереално! Звучало би ми нереално.
Поновила је...
- То ми је био сан од малена, да заиграм за репрезентацију. Да обучем дрес са грбом Србије. Сваки пут кад певамо химну, најежим се. Стварно сам једва чекала да се боримо за тај дрес, да будем са саиграчицама на терену. Да дам све од себе, да скупљам искуства...
А у стомаку - „лептирићи“.
- Мало има те треме. Али само позитивне – уз осмех је додала.
Јер...
- Стварно смо једва чекале да покажемо оно што смо радиле целог лета, ова три-четири месеца. И то посебно ми млађе. Да коначно заиграмо на великом такмичењу, а не само у овим „прозорима“. То је осећај који доминира. Да коначно истрчимо на терен. Сад је дошао тај тренутак, после три-четири месеца рада. Стварно смо једва чекала.
И радовале су се свему.
- Како да не! Ово такмичење ће бити велико искуство и огромна прилика за нас млађе.
Фебруар је наговестио, прва утакмица на такмичењу дала неку идеју. Али – шта је то што можемо од њих да очекујемо до краја Светског првенства, питамо Јовану. Посебно се то односи на њих млађе.
- Видећете борбу, жељу да се освоји свака лопта, пожртвованост, енергију. Тиме ћемо да надокнадимо оно што немамо – а то је искуство. Види се напредак код нас, сваког дана се види.
Насмејала се. Онако потпуно искрено.
- Ко би рекао? Дошло је Првенство. Цело лето је прошло... Одувек смо морале, али сада посебно морамо да будемо максимално фокусиране и да одиграмо те утакмице најбоље што можемо.
Вратили смо се на почетак приче. И почетак тог сна.
- Много је труда и рада уложено свих ових година. И велике пожртвованости – каже Јована.
Јер – сан се другачије не може ни остварити.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
