Leto 2010. Ruma. Reprezentacija Srbije igra kvalifikacije za Evropsko prvenstvo. Među brojnom publikom u dvorani bila je i jedna 12-godišnja devojčica. Mala devojčica. Sa velikim snom.
Devojčica koja je u godinama koje su došle, taj san i ostvarila.
- Tada sam prvi put gledala reprezentaciju, bila sam sa tatom. Kao i uvek, tada su na poluvremenu bacali majice Srbije. Tata je uhvatio jednu za mene. I sećam se da mi je tada rekao: „I ti ćeš Jovana nekad ovako“.
Uz osmeh koji se mešao i sa nekakvom setom, Jovana je dodala...
- Da! Tata je bio u pravu.
Posle brojih akcija sa mlađim selekcijama, Jovana je već igrala i za seniorsku reprezentaciju Srbije. Ali „samo“ kvalifikacije. Sada je na red došlo veliko takmičenje. I to ne bilo kakvo. Već Svetsko prvenstvo.
Na njemu će Jovana Nogić nastaviti tamo gde je stala u februaru, kada je publici u Hali sportova pokazala da će Srbija i u godinama koje dolaze imati na koga da se osloni. Nastaviće da živi san te 12-godišnje devojčice iz Rume.
Sve što Neca kaže
Kao neko ko je odrastao van Srbije – u Portugaliji je živela, školovala se u SAD – u nekim prethodnim akcijama Jovanin srpski nije bio „najčistiji“.
- Radimo i na srpskom jeziku – dodala je uz osmeh.
Sada je skroz dobar, kažemo...
- Mora biti dobar – kaže uz osmeh.
Tu se u priču na trenutak uključila i Nevena Jovanović.
- Da, da. Super priča – našalila se sa mlađom saigračicom.
Kakve savete dobija od Nevene, pitamo Jovanu. Na šalu je uzvratila šalom.
- Sve što kaže Neca, radimo suprotno – rekla je ne prestajući da se smeje.
Ipak – da ne bi bila pogrešno shvaćena, završavajući razgovor dodala je...
- Naravno, šalim se! Sve starije igračice nam mnogo pomažu. U svakom smislu.
I da - tata jeste bio u pravu. Ali da joj je neko tada ili nekad posle, rekao da će njen debi na velikom takmičenju u dresu reprezentacije Srbije biti Svetsko prvenstvo, kako bi joj to zvučalo, pitamo? I dalje sa osmehom te 12-godišnje devojčice, priznaje...
- Nerealno! Zvučalo bi mi nerealno.
Ponovila je...
- To mi je bio san od malena, da zaigram za reprezentaciju. Da obučem dres sa grbom Srbije. Svaki put kad pevamo himnu, naježim se. Stvarno sam jedva čekala da se borimo za taj dres, da budem sa saigračicama na terenu. Da dam sve od sebe, da skupljam iskustva...
A u stomaku - „leptirići“.
- Malo ima te treme. Ali samo pozitivne – uz osmeh je dodala.
Jer...
- Stvarno smo jedva čekale da pokažemo ono što smo radile celog leta, ova tri-četiri meseca. I to posebno mi mlađe. Da konačno zaigramo na velikom takmičenju, a ne samo u ovim „prozorima“. To je osećaj koji dominira. Da konačno istrčimo na teren. Sad je došao taj trenutak, posle tri-četiri meseca rada. Stvarno smo jedva čekala.
I radovale su se svemu.
- Kako da ne! Ovo takmičenje će biti veliko iskustvo i ogromna prilika za nas mlađe.
Februar je nagovestio, prva utakmica na takmičenju dala neku ideju. Ali – šta je to što možemo od njih da očekujemo do kraja Svetskog prvenstva, pitamo Jovanu. Posebno se to odnosi na njih mlađe.
- Videćete borbu, želju da se osvoji svaka lopta, požrtvovanost, energiju. Time ćemo da nadoknadimo ono što nemamo – a to je iskustvo. Vidi se napredak kod nas, svakog dana se vidi.
Nasmejala se. Onako potpuno iskreno.
- Ko bi rekao? Došlo je Prvenstvo. Celo leto je prošlo... Oduvek smo morale, ali sada posebno moramo da budemo maksimalno fokusirane i da odigramo te utakmice najbolje što možemo.
Vratili smo se na početak priče. I početak tog sna.
- Mnogo je truda i rada uloženo svih ovih godina. I velike požrtvovanosti – kaže Jovana.
Jer – san se drugačije ne može ni ostvariti.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
