Гробари су чекали осам година - Арена сећања (ФОТО)

Да никада нисмо ишли ка Београдској арени, да нам је био потребан било какав сигнал да идемо у правом смеру, пронашли бисмо га отприлике чим смо прешли Бранков мост. Мада, можда је и уобичајена гужва, радни дан...

Такву помисао отклањају црвена светла негде у даљини која се пале и гасе. Како се приближавамо, штоп светла постају све јача. Људи притискају и пуштају кочницу нервозно гледајући у нади да ће се баш њима ослободити то злата вредно место.

19,40: Нигде паркинга на стандардним местима.

19,50: Залазимо у блокове који окружују Арену. Ништа.

20,00: Удаљавамо се. Узалуд.

20,10: Док пишемо поруке онима који су морали раније у новобеоградску лепотицу, схватамо да морамо да станемо тамо где малтене постоји знак да ће вам ”паук” сигурно однети аутомобил. Нема везе, мора да се пише атмосфера.

Пешачење значи обилажење редова и гужви. Није ово први пут да влада еуфорија због Партизанове кошаркашке утакмице. Није први пут ни од фамозне 2014. када су црно-бели последњи пут играли у Евролиги.

Али, ово је подсећало на неке друге дане. На дане када су у Партизану смишљали како ће се снаћи за наредну сезону и како избећи борбу за опстанак (2014/15). И тада су црно-бели имали невероватну подршку са трибина. Били су најгледанија екипа у АБА лиги и када су се приближавали дну табеле.

Размишљамо о тим људима који су тада ишли у Пионир. Надамо се да су и они нашли место у овој општој еуфорији. У ”отимачини” за улазнице. За, изгледа, највредније парче папира или пластике.

Поред једног од њих пролазимо. Бојан Јањић, део одбојкашке црно-беле породице, био је увек ту уз кошаркаше. И сада је.

Обилазимо Арену и наилазимо на још један ред. На чудном месту. Испред ВИП улаза. И они су, људи, смртници. И они морају да се стрпе. Међу њима, насмејан, Новица Величковић.

Са бившим капитеном Партизана малтене улазимо у Арену. Док му скандирају, он прилази другој драго виђеној личности у црно-белом делу Србије. Милану Мачвану. Грле се док су очи упрте у њих. На кратко.

Из тунела, 11 минута и 40 секунди пре почетка утакмице, излази Жељко Обрадовић. Неко га је први приметио. Па неко други. Па онда свих 20 хиљада људи у Арени. Немамо појма да ли је то званичан капацитет или нешто мањи, али слободно место није постојало. А нека су – из Партизана ће сигурно демантовати – имала можда и по два власника.

Партизан је први пут после осам и по година играо евролигашку утакмицу. И то није ни близу најважније за све те људе који су били у Арени. Њима је било битно да се Партизан подиже до нивоа на којем му је место. А ово је први од безброј корака на том путу.

И онда је почело... Не првим судијским звиждуком. Јер се тако нешто није ни чуло.