Grobari su čekali osam godina - Arena sećanja (FOTO)

Da nikada nismo išli ka Beogradskoj areni, da nam je bio potreban bilo kakav signal da idemo u pravom smeru, pronašli bismo ga otprilike čim smo prešli Brankov most. Mada, možda je i uobičajena gužva, radni dan...

Takvu pomisao otklanjaju crvena svetla negde u daljini koja se pale i gase. Kako se približavamo, štop svetla postaju sve jača. Ljudi pritiskaju i puštaju kočnicu nervozno gledajući u nadi da će se baš njima osloboditi to zlata vredno mesto.

19,40: Nigde parkinga na standardnim mestima.

19,50: Zalazimo u blokove koji okružuju Arenu. Ništa.

20,00: Udaljavamo se. Uzalud.

20,10: Dok pišemo poruke onima koji su morali ranije u novobeogradsku lepoticu, shvatamo da moramo da stanemo tamo gde maltene postoji znak da će vam ”pauk” sigurno odneti automobil. Nema veze, mora da se piše atmosfera.

Pešačenje znači obilaženje redova i gužvi. Nije ovo prvi put da vlada euforija zbog Partizanove košarkaške utakmice. Nije prvi put ni od famozne 2014. kada su crno-beli poslednji put igrali u Evroligi.

Ali, ovo je podsećalo na neke druge dane. Na dane kada su u Partizanu smišljali kako će se snaći za narednu sezonu i kako izbeći borbu za opstanak (2014/15). I tada su crno-beli imali neverovatnu podršku sa tribina. Bili su najgledanija ekipa u ABA ligi i kada su se približavali dnu tabele.

Razmišljamo o tim ljudima koji su tada išli u Pionir. Nadamo se da su i oni našli mesto u ovoj opštoj euforiji. U ”otimačini” za ulaznice. Za, izgleda, najvrednije parče papira ili plastike.

Pored jednog od njih prolazimo. Bojan Janjić, deo odbojkaške crno-bele porodice, bio je uvek tu uz košarkaše. I sada je.

Obilazimo Arenu i nailazimo na još jedan red. Na čudnom mestu. Ispred VIP ulaza. I oni su, ljudi, smrtnici. I oni moraju da se strpe. Među njima, nasmejan, Novica Veličković.

Sa bivšim kapitenom Partizana maltene ulazimo u Arenu. Dok mu skandiraju, on prilazi drugoj drago viđenoj ličnosti u crno-belom delu Srbije. Milanu Mačvanu. Grle se dok su oči uprte u njih. Na kratko.

Iz tunela, 11 minuta i 40 sekundi pre početka utakmice, izlazi Željko Obradović. Neko ga je prvi primetio. Pa neko drugi. Pa onda svih 20 hiljada ljudi u Areni. Nemamo pojma da li je to zvaničan kapacitet ili nešto manji, ali slobodno mesto nije postojalo. A neka su – iz Partizana će sigurno demantovati – imala možda i po dva vlasnika.

Partizan je prvi put posle osam i po godina igrao evroligašku utakmicu. I to nije ni blizu najvažnije za sve te ljude koji su bili u Areni. Njima je bilo bitno da se Partizan podiže do nivoa na kojem mu je mesto. A ovo je prvi od bezbroj koraka na tom putu.

I onda je počelo... Ne prvim sudijskim zviždukom. Jer se tako nešto nije ni čulo.