СЕЋАЊА - Стојановић: Бари круна каријере

Стеван Стојановић или „мали Дика”, како су га прозвали навијачи Црвене звезде, постао је један од најзапаженијих голмана у историји нашег најтрофејнијег клуба. Као Звездин капитен, први је подигао пехар победника Купа европских шампиона у Барију. Такође, остварио је одличну инострану каријеру.

Стеван Стојановић блиставом каријером у дресу Црвене звезде, а после Антверпена, Клопенбурга и Етникос Астераса, доказао је да фудбала никада не може бити превише. Шта је све његова чаролија донела народу говори тренутак одлуке историјске утакмице Звезде и Олимпика када је „мали Дика” пантерским скоком укротио једанаестерац најискуснијег играча Француза, Мануеала Амороса. Све што се одиграло до краја те пенал серије за историју била је најлепше исписана страница и Звезде и њеног тадашњег капитена.

Стеван Стојановић један је од великана пребогате историје Црвене звезде. Рођен је 29. октобра 1964. у Косовској Митровици, али је, практично, Звездино дете. Дао јој је најлепше године живота, а она се уселила у његову душу и срце за сва времена. Прелепих девет сезона верности. „Дика” не крије, за њега је Звезда прича без краја.

- Живели смо кратко у Трепчи, где је и рудник. Када сам имао три године прешли смо на Рудник. Ту сам и почео своју каријеру, на школском терену Рудника, а онда тренирао у Младом Рудару са Рудника, где сам као дете са 13 година бранио за пионирску селекцију, за омладински тим и недељом био резерва за сениорску екипу. Кад су омладинци Црвене звезде били на припремама на Руднику, први ме запазио тренер Милован Ђорић, али ја сам тада био сувише млад. Вероватно је то он негде евидентирао, јер наредне године дошла је пионирска екипа Црвене звезде, коју је водио Драгослав Шекуларац. Одмах је Шеки питао да ли овде има некакав дечко који је талентован, ја се пријавим, одрадим са њима 15 дана припрема. Онда је Шеки договорио са мојим оцем да кренем са Звездом у Београд. Тако се догодило да сам од своје 14. године у драгој Црвеној звезди - каже Стојановић.

Покојни Велибор Васовић гурнуо га је у ватру у 79. вечитом дербију, 12. октобра 1986. Чуда је чинио, одбранио је и један од два пенала за Партизан, Звезда одиграла очајно ту утакмицу, а црно–бели победили са 2:0. Тако је започео игре у првом тиму, догурао до капитена и дао велики допринос да Звезда постане првак Старог континента.

Вечити дербији у његово време били су нешто друго – празник најпопуларнијег спорта, за разлику од оног што данас имамо.

- Кад је почела сезона први голман био је Бранко Давидовић. Словио је за једног од најбољих, ако не и најбољи у том тренутку голман у Југославији. Био сам му резерва. Међутим, након меча у Грчкој против Панатинаикоса Васке није био задовољан његовим одбранама и променио је голмана. У дербију сам одбранио сам низ великих удараца, па и једанаестерац Фадиљу Вокрију, а Милко Ђуровски је пенал реализовао. Изгубили смо ту утакмицу на стадиону Партизана, а творац велике Звезде и генерални секретар Владимир Цветковић рекао је да смо поражени, али да смо добили великог голмана. Није ми било свеједно, био је пун стадион, али имао сам одговорност и озбиљност, имао сам самопоуздање и драгоцену сигурност. Сачувао сам Звезду тежег пораза, али то је драж дербија. Такве су биле наше утакмице у то време.

Легендарни репортер Радио Београда Марко Марковић из Барија је на свој начин описао моменат кад је Стојановић одбранио пенал искусном Мануелу Аморосу. Био је то је преломни тренутак финала Купа европских шампиона против Олимпика. Звезда је постала шампион Европе, а Стеван Стојановић њен јунак, заштитник, легенда за сва времена. Не скрива, наравно, да му је то најдражи моменат пребогате каријере:

- За то се живи. Предобри Марко Марковић је то описао са две речи: „Браво Стојановићуууу”! Пенал који сам одбранио је шлаг на торти, што се види и данас, а прошле су скоро 32 године. Људи то памте и то ће увек да блиста у фудбалској историји.

Освојио је са Звездом четири титуле, два пута су црвено-бели доминирали у Купу, онда су постали прваци Европе, са Антверпеном је „Дика” био првак Купа Белгије и финалиста Купа победника купова. Воли рећи да су све играчке жеље остварене по питању клупског фудбала.

- Играти два европска финала велика је ствар. Црвена звезда велики је клуб и она је на нивоу Реала, Милана, Јувентуса... И играли смо своје утакмице у то време против великана. Међутим, отишао сам у колектив који је по снази у Белгији био трећи или четврти. Додуше, најстарији је клуб у Белгији. Ипак, освојили смо трофеј и изгубили европско финале од Парме. Био је то огроман успех.

Играо је у најтрофејнијем српском и југословенском клубу и мало пре Мондијала у Италији са Звездом освојио дуплу круну. И тада су га сви, практично, видели на голу репрезентације Југославије, али Ивица Осим је ваљда желео да испоштује фамозни национални кључ, па су голмани на СП 1990. били Томислав Ивковић, Фахрудин Омеровић и Драгоје Лековић. Бранио је за младу и олимпијску репрезентацију. Како објаснити да један од најбољих чувара мреже у историји Црвене звезде нема ниједну утакмицу у А тиму  Југославије.

- Те 1990. године смо Дражен Ладић и ја проглашени најбољим голманима Југославије. У Италију је позван оправдано Томица Ивковић, бранио је све утакмице у квалификацијама. Међутим, други и трећи голман били су Омеровић и Лековић, обојицу ценим, али тада нису бранили у својим клубовима. Заиста, не знам шта се ту дешавало и у том моменту било ми је јако тешко што нисам позван. Волео бих да сам био учесник Мондијала у Италији.

Владимир Југовић, Слободан Маровић, Рефик Шабанаџовић, Миодраг Белодедић, Илија Најдоски, Роберт Просинечки, Синиша Михајловић, Дарко Панчев, Дејан Савићевић, Драгиша Бинић, Милић Јовановић, Душко Радиновић, Ивица Момчиловић, Раде Тошић, Влада Стошић, Владан Лукић и тренер Љупко Петровић. Моћна дружина из Барија, све фудбалски зналци и спортски ратници. Златни људи и спортисти из најзлатнијег доба Црвене зевзде.

- Већина тих људи живи у иностранству. Са свима њима сам у контакту. Кад нам прилике дозволе ми се виђамо. Са свима њима сам у скоро братском односу.

Стеванов син Марко игра фудбал. Многи су веровали да ће остварити лепу каријеру у клубу чији је капитен био његов отац.

- Нисам „болестан” родитељ који од свог детета очекује да направи нешто што је његов отац остварио. Марко гради своју каријеру и видећемо докле ће догурати. Прошао је Звездину школу фудбала. Био је у Бачкој Паланци, сада је у Инђији и боре се за повратак у Супер лигу. Марко гради свој пут и верујем да ће све бити како треба - истакао је Стеван Стојановић, човек чије име са огромним поштовањем изговара велики број људи, чак и партизановаца.

Кроз своје фудбалско трајање „мали Дика” показао је и доказао да је био Звездина дика, колико због пенала и лета на ударац Амороса толико и бројних титула, трофеја, незаборавних победа једне од најдаровитијих, а сигурно најуспешније генерације у историји Црвене звезде.