Мондијал 1930: Амбасадор гарантовао новац

Како је Југославија отишла у Монтевидео детаљније је објаснио др Михаило Андрејевић.

У години светског првенства легендарни „Андрејка“ био је секретар за спољне послове ФСЈ. О одласку Југославије у Уругвај писао је у књизи „Дуго путовање кроз фудбал и медицину“.

„Почетком 1930. године Жил Риме је упутио ЈНС-у преко мене свог потпредседника, инжињера Фишера, иначе председника Фудбалског савеза Мађарске, да бисмо разговарали и договорили се о учешћу југословенске репрезентације у такмичењу за првенство света… Фишер ми је објаснио да је Риме наишао на тешкоће код многих фудбалских савеза, на пример у Енглеској, Италији, Аустрији, Немачкој . Тада су ови савези већ имали развијен професионални систем и нису желели да им играчи дуже времена одсуствују из клубова и ремете одржавање државних првенстава. Фишер је по налогу Римеа изнео у кратким цртама повољне услове за учешће на светском првенству што се односило на покривање материјалних трошкова и друго…

Инжињеру Фишеру сам рекао да се начелно слажем са изнетим предлозима и да ћу се лично заузети за повољну одлуку нашег Савеза уколико се оцени да су услови учешћа повољни за нас. Путовали смо потом заједно у Рим. У возу није било ресторана, па је моја супруга за ручак изнела печено пиле, а Фишер и његов секретар неке колаче, па смо се богато почастили у возу.

Касније сам добио од доктора Бауера (амбасадор Уругваја у Белгији) детаљна обавештења о свему, а што је најглавније добили смо гаранције да ће сви предложени услови бити испуњени уз гаранцију уругвајске државе.

У нашем Савезу разговарали смо о свему овоме и после дуже и свестране расправе ЈНС је одлучио да се пријави за учешће на светском првенству. Послата је и пријава у ФИФА и председнику Жилу Римеу.

Међутим, при свему томе наша једина тешкоћа састојала се у томе што ми као Фудбалски савез нисмо били у стању да саставимо најбољи тим. Наиме, због премештања Савеза из Загреба у Београд, настала је таква анимозност код загребачких фудбалских фукнционера да су одбили да нам дају играче за репрезентацију.

У тако насталој ситуацији савезни капитен Бошко Симоновић дошао је на идеју да састави репрезентацију од играча из београдских клубова, који су у оно време били у најбољој форми и који су могли да замене играче из Загреба и Сплита чији би играчи иначе дошли у избор у државну репрезентацију. И једна и друга повољна околност допринела је оваквој идеји савезног капитена. Тада је гостовао у Београду првак Мађарске Ујпешт из Будимпеште. Овај клуб био је један од најбољих у средњој Европи и БСК је с њим имао уговорену утакмицу.

Утакмица је одиграна 8. јуна 1930. и сматра се за оно време за једну од најлепших и најбољих утакмица. БСК је пружио технички лепу и дотерану игру и победио 5:3. Ова утакмица је одиграна недељу дана пред полазак репрезентације у Монтевидео. Играчи БСК предвиђени за репрезентацију су положили велики и тежак испит, односно пробу, што је послужило савезном капитену Бошку Симоновићу да се определи за састав репрезентације како је и намеравао“.