Играчи добијали и дневнице, јер је био проблем да се сакупи довољан број учесника

Гледали сте филм „Монтевидео, Бог те видео“ (2010) и наставак „Монтевидео, видимо се“ (2014). Дивни филмови о одласку репрезентације Југославије на прво светско првенство и учешће на турниру 1930. у Уругвају.  Лепа прича о највећем успеху југословенског и српског фудбала на светским шампионаатима.

Оставимо сада по страни то што је „Монтевидео, Бог те видео“ лепа копија филма „Игра њиховог живота“ (The game of their lives, 2005), филму о учешћу репрезентације Сједињених Америчких Држава на Првенству света 1950. на коме су сензационално победили Енглеску (1:0) у Бело Хоризонтеу.  Заједничко им је да су сви зарад „уметничке слободе“занемарили мноштво чињеница и догађаја који су чак невероватнији и занимљивији од свега што је смишњено за филм.

Уметничка слобода

О одласку југословенске репрезентације на Светско првенство путници за Монтевидео су оставили мноштво докумената који причају потпуно другачију причу од филмске. Почнимо од тога да Фудбалски савез Југославије није од краља Александра Карађорђевића тражио новац за пут у Уругвај.

Југословенски монарх је помагао развој фудбала. Донирао је златни трофеј за Куп пријатељских земаља, био је почасни члаб Београдског спорт клуба, међутим, у одлазак репрезентације у Уругвај није утицао. Признао је то и Владимир Станковић, аутор књиге „Монтевидео, Бог те видео“ по којој је снимљен филм.

-Прича о тражењу пара од њега (краља Александра) за пут у Уругвај је „драматуршка потреба“ за филм. Новац уопште није био проблем. Уругвај је све плаћао, чак су и играчи добијали и дневнице, јер је био проблем да се сакупи довољан број учесника – рекао је Станковић у једном интервјуу објављеном 2014. године.

Није било ни пиштоља под браду председнику бугарског фудбалског савеза и преузимање места у Монтевидеу, како је приказано у филму.

Утакмица са Бугарском је заиста играна. Бугари су гостовали у Београду 13. априла 1930. завршена је заиста победом Југославије резултатом 6:1. У филму је представљен тачан резултат, али никаке драме и преокрета није било. Југославија је после 22 минута водила 2:0, а голман Милован Јакшић није постигао гол за коначних 6:1.

Египћани закаснили

Репрезентација је на пут кренула 17. јуна возом из Београда. Путовање преко Аустрије и Швајцарске је трајало три дана, до приспећа у Марсељ. Није путовано спаваћим колима. Уругвајци су плаћали трошкове само за другу класу.

У Марсељу су се екипи придружили „интернационалци“ Ивица Бек, Бане Секулић и Љубиша Стевановић. Екипа се укрцала на брод „Флорида“.

Био је то једини преостали избор. У време кад је одлучено да репрезентација крене на пут, Французи, Белгијанци и Румуни су већ попунили „Конте Верде“. Румуни су се први укрцали, 21. јуна у Ђенови. У луци Виљефранс-сур-Мер придружили су им се Французи, председник ФИФА Жил Риме који је носио и трофеј намењен светском прваку, и још тројица судија, а у Барселони и Белгијанци.

Југословенима је на „Флориди“ требало да се придружи и репрезентација Египта. Били су једина афричка селекција која се одазвала позиву Уругвајаца, међутим, закаснили су на укрцавање у Марсељу и Југословени нису имали сапутнике на броду, а Египћани нису ни стигли на турнир.

Током путовања репрезентативци су кондицију одржавали тренинзима на палуби брода. Више времена је протекло у забавама. Прелазак екватора је била посебна прилика за прославу.

„Конте Верде“ је први допутовао у Монтевидеу. То је омогућило да Риме лично дочека последње путнике из Европе. Сачувана је бледа фотографија југословенских репрезентативаца са председником ФИФА пред искрцавање у луку.

Куле и градови

Боравак репрезентативаца у Монтевидеу није био ни изблиза узбудљив како је приказано у филму. Сећао се тога голман Милован Јакшић у књизи „С лоптом кроз свет“. Легендарни голман је сведочио да је победа против Бразила привукла пажњу многих менаџера, посебно из Сједињених Америчких Држава, и да су играче обасули „кулама и градовима“ како би потписали разне уговоре.

-Мени је понуђено 20.000 долаза за потпис уговора за клуб из Њујорка и 500 долара месечне плате. Памет ми се помутила, али сам замолио да разговарамо после турнира – причао је Јакшић.

Сличне понуде су добили и остали играчи. Зато је руководство репрезентације пооштрило режим.

-Од доласка у Монтевидео само једном смо добили дозволу да изађемо у град. Искористили смо је тако што смо отишли у ресторан једног Мађара и најели се гулаша. После утакмице са Бразилом нисмо могли даље од хотела, а собе су им по одласку на спавање закључаване.

Репрезентативци су, ипак, повремено напуштали хотел у коме су били заједно са репрезентативцима Мексика и Сједињених Америчких Држава.  Боравак у Монтевидеу била је прилика за сусрете са српским исељеницима. Један је одржан на броду „Иво Рачић“.

Српски исељеници су трудили да репрезентативцима Југославије помогну на сваком кораку. Играчи су имали и „службеног преводиоца“. Драгутин Миљковић из села Модра Стена код Бабушнице у Монтевидео је стигао годину дана пре светског првенства. Возио је трамвај којим су играчи одлазили на тренинге, а кад би завршио смену трудио се да им се увек нађе при руци.

Миљковић је дружење са играчима детаљно описао у дневнику који је сачувала његова кћерка Костадина. Био је и сведог полуфиналне утакмице са Уругвајем. Разочаран неправдом која је задесила југословенски тим у мечу са домаћинима одлучио је да се врати у домовину.

Дефиле без селектора

У филму је занемарен битан детаљ. Турнир је игран у јулу, током зиме у Уругвају. Забележено је да је на дан утакмице Југославије против Бразила у Монтевидеу падао снег. Бразилци су играли у дебелим дресовима који су више личили на ролке како би се заштитили од хладноће. На малобројним сачуваним наших фудбалера види се како улицама Монтевидеа шетају у капутима, шаловима и шеширима.

У зимско доба, Уругвајци су се од првог дана припремали за игру у блату до колена, па су и данима кад није било кише поливали терен да га расквасе.

Југословени су другачије радили. Користили су погодности да тренирају на добрим и сувим теренима.

-Блата нам је било доста код куће - сећао се Јакшић.

Јакшића је блато много мучило. Зато је на свакој утакмици брани у два дреса. У првом полувремену је носио црни, а у другом бели дрес.

Иако су се Уругвајци потрудили да се покажу као најбољи могући домаћини, нису стигли да заврше све послове до почетка светског првенства. Међу њима је био и – стадион. Огромни Сентенарио је отворен тек 18. јула, пет дана од почетка турнира. За ту прилику је уприличен свечани дефиле учесника.

Мало је недостајало да репрезентација Југославије пропусти дефиле. Домаћини су за свечану прилику обезбедили гостима луксузне аутобусе. Онај у коме су били репрезентативци Југославије је стао у маси Уругвајаца који су похрлили на Сентенарио. Да би стигли на дефиле, играчи су морали да пешке дођу до стадиона, али кад су тамо стигли затекли су закључану капију. Једини начин да уђу у стадион био је да прескоче ограду. Најтеже је то било дежмекастом селектору Бошко Симоновић и пропустио је дефиле, стигао је тек по изласку екипе на терен.

Поштујући абецедни ред, Југословени (Yugoslavia) су на терен изашли последњи, после Уругваја. Заставу је носио голман Милован Јакшић.

Ограђени каналом

Пред полуфиналну утакмицу уругвајски медији су Јакшића означили као највећу претњу за амбиције њихове репрезентације.  На дан утакмице у новинама је објављен измишљени интервју са голманом Јакшићем у коме је „открио” да се кладио да ће Југославија да победи, а да он неће примити гол. Тако су навукли гнев навијача на југословенског голмана.

Уругвајци су се трудили да на све начине уплаше противника. Тако је у свлачионицу југословенског тима стигла вест да је полиција на улазу у стадион од гледалаца одузела 2.700 пиштоља. Да ли је то и тачан број није поуздано утврђено.

Југословенски репрезентативци су узвратили пркосно. На терен су изашли мирни, махањем поздрављали публику на крцатом Сентенарију.

-Нисмо се плашили публике. Трибине је од терена одвајао седам метара широки јаз испуњен водом. До терена се могло само преко покретног моста. Кад су сви били спремни за утамицу мост је подигнут и до играча нико није могао да дође, осим ако не преплива канал – сећао се Јакшић.

Публика је Уругвајцима била 12. играч, а судија Рего и 13. Завршено је победом Уругваја 6:1, уз чувени гол постигнут пошто је лопта изашла ван терена, а у терен је вратио полицајац који је стајао иза гола Југославије.

Била је то и последња утакмица Југославије на првом светском првенству. Утакмица за треће место није ни била планирана распоредом такмичења.

По завршетку светског првенства, југословенски репрезентативци су отпутовали у Бразил и Аргентину. Играли су две пријатељске утакмице, али не под именом земље. Није им било дозвољено да се представљају као Југославија, па су играли под именом Београдски спорт клуб (БСК). Утакмице им се, ипак, броје за репрезентацију.

Поздрав из Монтевидеа

Док су боравили у Уругвају, репрезентативци су слали писма у домовину. Једну од разгледница је сачувао Милан Јовановић, син репрезентативца Миодрага Јовановића.

О томе је пред Првенствои света 1974. године писао „Темпо“, спортски недељник који је објављивала “Политика”. На малој разгледници писало је:

„Много поздрава после сјајне победе над Бразилијом“ и уз својеврсне потписе репрезентативаца наведен је датум 15. јун 1930.