Igrači dobijali i dnevnice, jer je bio problem da se sakupi dovoljan broj učesnika

Gledali ste film „Montevideo, Bog te video“ (2010) i nastavak „Montevideo, vidimo se“ (2014). Divni filmovi o odlasku reprezentacije Jugoslavije na prvo svetsko prvenstvo i učešće na turniru 1930. u Urugvaju.  Lepa priča o najvećem uspehu jugoslovenskog i srpskog fudbala na svetskim šampionaatima.

Ostavimo sada po strani to što je „Montevideo, Bog te video“ lepa kopija filma „Igra njihovog života“ (The game of their lives, 2005), filmu o učešću reprezentacije Sjedinjenih Američkih Država na Prvenstvu sveta 1950. na kome su senzacionalno pobedili Englesku (1:0) u Belo Horizonteu.  Zajedničko im je da su svi zarad „umetničke slobode“zanemarili mnoštvo činjenica i događaja koji su čak neverovatniji i zanimljiviji od svega što je smišnjeno za film.

Umetnička sloboda

O odlasku jugoslovenske reprezentacije na Svetsko prvenstvo putnici za Montevideo su ostavili mnoštvo dokumenata koji pričaju potpuno drugačiju priču od filmske. Počnimo od toga da Fudbalski savez Jugoslavije nije od kralja Aleksandra Karađorđevića tražio novac za put u Urugvaj.

Jugoslovenski monarh je pomagao razvoj fudbala. Donirao je zlatni trofej za Kup prijateljskih zemalja, bio je počasni člab Beogradskog sport kluba, međutim, u odlazak reprezentacije u Urugvaj nije uticao. Priznao je to i Vladimir Stanković, autor knjige „Montevideo, Bog te video“ po kojoj je snimljen film.

-Priča o traženju para od njega (kralja Aleksandra) za put u Urugvaj je „dramaturška potreba“ za film. Novac uopšte nije bio problem. Urugvaj je sve plaćao, čak su i igrači dobijali i dnevnice, jer je bio problem da se sakupi dovoljan broj učesnika – rekao je Stanković u jednom intervjuu objavljenom 2014. godine.

Nije bilo ni pištolja pod bradu predsedniku bugarskog fudbalskog saveza i preuzimanje mesta u Montevideu, kako je prikazano u filmu.

Utakmica sa Bugarskom je zaista igrana. Bugari su gostovali u Beogradu 13. aprila 1930. završena je zaista pobedom Jugoslavije rezultatom 6:1. U filmu je predstavljen tačan rezultat, ali nikake drame i preokreta nije bilo. Jugoslavija je posle 22 minuta vodila 2:0, a golman Milovan Jakšić nije postigao gol za konačnih 6:1.

Egipćani zakasnili

Reprezentacija je na put krenula 17. juna vozom iz Beograda. Putovanje preko Austrije i Švajcarske je trajalo tri dana, do prispeća u Marselj. Nije putovano spavaćim kolima. Urugvajci su plaćali troškove samo za drugu klasu.

U Marselju su se ekipi pridružili „internacionalci“ Ivica Bek, Bane Sekulić i Ljubiša Stevanović. Ekipa se ukrcala na brod „Florida“.

Bio je to jedini preostali izbor. U vreme kad je odlučeno da reprezentacija krene na put, Francuzi, Belgijanci i Rumuni su već popunili „Konte Verde“. Rumuni su se prvi ukrcali, 21. juna u Đenovi. U luci Viljefrans-sur-Mer pridružili su im se Francuzi, predsednik FIFA Žil Rime koji je nosio i trofej namenjen svetskom prvaku, i još trojica sudija, a u Barseloni i Belgijanci.

Jugoslovenima je na „Floridi“ trebalo da se pridruži i reprezentacija Egipta. Bili su jedina afrička selekcija koja se odazvala pozivu Urugvajaca, međutim, zakasnili su na ukrcavanje u Marselju i Jugosloveni nisu imali saputnike na brodu, a Egipćani nisu ni stigli na turnir.

Tokom putovanja reprezentativci su kondiciju održavali treninzima na palubi broda. Više vremena je proteklo u zabavama. Prelazak ekvatora je bila posebna prilika za proslavu.

„Konte Verde“ je prvi doputovao u Montevideu. To je omogućilo da Rime lično dočeka poslednje putnike iz Evrope. Sačuvana je bleda fotografija jugoslovenskih reprezentativaca sa predsednikom FIFA pred iskrcavanje u luku.

Kule i gradovi

Boravak reprezentativaca u Montevideu nije bio ni izbliza uzbudljiv kako je prikazano u filmu. Sećao se toga golman Milovan Jakšić u knjizi „S loptom kroz svet“. Legendarni golman je svedočio da je pobeda protiv Brazila privukla pažnju mnogih menadžera, posebno iz Sjedinjenih Američkih Država, i da su igrače obasuli „kulama i gradovima“ kako bi potpisali razne ugovore.

-Meni je ponuđeno 20.000 dolaza za potpis ugovora za klub iz Njujorka i 500 dolara mesečne plate. Pamet mi se pomutila, ali sam zamolio da razgovaramo posle turnira – pričao je Jakšić.

Slične ponude su dobili i ostali igrači. Zato je rukovodstvo reprezentacije pooštrilo režim.

-Od dolaska u Montevideo samo jednom smo dobili dozvolu da izađemo u grad. Iskoristili smo je tako što smo otišli u restoran jednog Mađara i najeli se gulaša. Posle utakmice sa Brazilom nismo mogli dalje od hotela, a sobe su im po odlasku na spavanje zaključavane.

Reprezentativci su, ipak, povremeno napuštali hotel u kome su bili zajedno sa reprezentativcima Meksika i Sjedinjenih Američkih Država.  Boravak u Montevideu bila je prilika za susrete sa srpskim iseljenicima. Jedan je održan na brodu „Ivo Račić“.

Srpski iseljenici su trudili da reprezentativcima Jugoslavije pomognu na svakom koraku. Igrači su imali i „službenog prevodioca“. Dragutin Miljković iz sela Modra Stena kod Babušnice u Montevideo je stigao godinu dana pre svetskog prvenstva. Vozio je tramvaj kojim su igrači odlazili na treninge, a kad bi završio smenu trudio se da im se uvek nađe pri ruci.

Miljković je druženje sa igračima detaljno opisao u dnevniku koji je sačuvala njegova kćerka Kostadina. Bio je i svedog polufinalne utakmice sa Urugvajem. Razočaran nepravdom koja je zadesila jugoslovenski tim u meču sa domaćinima odlučio je da se vrati u domovinu.

Defile bez selektora

U filmu je zanemaren bitan detalj. Turnir je igran u julu, tokom zime u Urugvaju. Zabeleženo je da je na dan utakmice Jugoslavije protiv Brazila u Montevideu padao sneg. Brazilci su igrali u debelim dresovima koji su više ličili na rolke kako bi se zaštitili od hladnoće. Na malobrojnim sačuvanim naših fudbalera vidi se kako ulicama Montevidea šetaju u kaputima, šalovima i šeširima.

U zimsko doba, Urugvajci su se od prvog dana pripremali za igru u blatu do kolena, pa su i danima kad nije bilo kiše polivali teren da ga raskvase.

Jugosloveni su drugačije radili. Koristili su pogodnosti da treniraju na dobrim i suvim terenima.

-Blata nam je bilo dosta kod kuće - sećao se Jakšić.

Jakšića je blato mnogo mučilo. Zato je na svakoj utakmici brani u dva dresa. U prvom poluvremenu je nosio crni, a u drugom beli dres.

Iako su se Urugvajci potrudili da se pokažu kao najbolji mogući domaćini, nisu stigli da završe sve poslove do početka svetskog prvenstva. Među njima je bio i – stadion. Ogromni Sentenario je otvoren tek 18. jula, pet dana od početka turnira. Za tu priliku je upriličen svečani defile učesnika.

Malo je nedostajalo da reprezentacija Jugoslavije propusti defile. Domaćini su za svečanu priliku obezbedili gostima luksuzne autobuse. Onaj u kome su bili reprezentativci Jugoslavije je stao u masi Urugvajaca koji su pohrlili na Sentenario. Da bi stigli na defile, igrači su morali da peške dođu do stadiona, ali kad su tamo stigli zatekli su zaključanu kapiju. Jedini način da uđu u stadion bio je da preskoče ogradu. Najteže je to bilo dežmekastom selektoru Boško Simonović i propustio je defile, stigao je tek po izlasku ekipe na teren.

Poštujući abecedni red, Jugosloveni (Yugoslavia) su na teren izašli poslednji, posle Urugvaja. Zastavu je nosio golman Milovan Jakšić.

Ograđeni kanalom

Pred polufinalnu utakmicu urugvajski mediji su Jakšića označili kao najveću pretnju za ambicije njihove reprezentacije.  Na dan utakmice u novinama je objavljen izmišljeni intervju sa golmanom Jakšićem u kome je „otkrio” da se kladio da će Jugoslavija da pobedi, a da on neće primiti gol. Tako su navukli gnev navijača na jugoslovenskog golmana.

Urugvajci su se trudili da na sve načine uplaše protivnika. Tako je u svlačionicu jugoslovenskog tima stigla vest da je policija na ulazu u stadion od gledalaca oduzela 2.700 pištolja. Da li je to i tačan broj nije pouzdano utvrđeno.

Jugoslovenski reprezentativci su uzvratili prkosno. Na teren su izašli mirni, mahanjem pozdravljali publiku na krcatom Sentenariju.

-Nismo se plašili publike. Tribine je od terena odvajao sedam metara široki jaz ispunjen vodom. Do terena se moglo samo preko pokretnog mosta. Kad su svi bili spremni za utamicu most je podignut i do igrača niko nije mogao da dođe, osim ako ne prepliva kanal – sećao se Jakšić.

Publika je Urugvajcima bila 12. igrač, a sudija Rego i 13. Završeno je pobedom Urugvaja 6:1, uz čuveni gol postignut pošto je lopta izašla van terena, a u teren je vratio policajac koji je stajao iza gola Jugoslavije.

Bila je to i poslednja utakmica Jugoslavije na prvom svetskom prvenstvu. Utakmica za treće mesto nije ni bila planirana rasporedom takmičenja.

Po završetku svetskog prvenstva, jugoslovenski reprezentativci su otputovali u Brazil i Argentinu. Igrali su dve prijateljske utakmice, ali ne pod imenom zemlje. Nije im bilo dozvoljeno da se predstavljaju kao Jugoslavija, pa su igrali pod imenom Beogradski sport klub (BSK). Utakmice im se, ipak, broje za reprezentaciju.

Pozdrav iz Montevidea

Dok su boravili u Urugvaju, reprezentativci su slali pisma u domovinu. Jednu od razglednica je sačuvao Milan Jovanović, sin reprezentativca Miodraga Jovanovića.

O tome je pred Prvenstvoi sveta 1974. godine pisao „Tempo“, sportski nedeljnik koji je objavljivala “Politika”. Na maloj razglednici pisalo je:

„Mnogo pozdrava posle sjajne pobede nad Brazilijom“ i uz svojevrsne potpise reprezentativaca naveden je datum 15. jun 1930.