Знамо да светла раде истом јачином, али тврдимо да светлост у Пиониру није увек иста. Утисак је да се тренинзи у Пиониру одвијају у полумраку, у некој врсти тајности, за разлику од утакмица током којих у култном кошаркашком дому све бљешти.
Само стрме трибине и празне плаве столице сведоче о ономе шта се све учило и ко је све научен под жутим сводовима дворане која сада носи име једног од највећих и најпознатијих професора Европе, Александра Николића.
У уторак је тамо час држао други цењени предавач, Светислав Пешић. Међу ученицима се нашао Данило Анђушић, момак којег више не можемо да називамо момком. Отац, супруг, човек који је играо и живео у седам различитих земаља, за 12 клубова...
А када је био момак, чак и дечак по садашњим кошаркашким мерилима, тај исти Пионир му је постао дом. Потписао је за Партизан и радио у том полумраку. Сада, 11 година након повратка из Вршца у родни Београд, не тренира више на истој обали Саве, сада га уредно чека паркинг испред велелепне Арене.
Велики потез вечитих
Анђушићев Партизан и љути противник, Црвена звезда, ставили су селектору Светиславу Пешићу на располагање играче за овај прозор иако дан пре играју коло Евролиге.
- За мене је то велики потез Партизана и Звезде. Изузетно важна ствар за нашу земљу. Препознато је да је потребна помоћ репрезентацији у овом осетљивом тренутку и сада се само надам да ћемо сви ми допринети да остваримо победе које су изузетно важне за наставак трке – истакао је Данило.
Супруга се враћа стрељаштву
Повратак породице Анђушић у Београд значи и супрузи Ивани, под презименом Максимовић сребрној олимпијки у стрељаштву.
- Сада су деца и са бакама и дедама, док супруга има више времена за своје послове, што није имала у иностранству. Чак ће да се врати и стрељаштву – задовољан је Данило.
Али, очи се брзо прилагоде на осветљење, нос на мирис, а мека шутерска рука на обруче у дворани „Александар Николић“. Као репрезентативац Србије, Анђушић је поново ту.
- Жељни смо играња за репрезентацију, да представљамо нашу земљу. Посебно у тренутку када то није лако, када имамо императив победа у обе утакмице у наредном прозору. То је само додатни мотив за свакога од нас. Да покажемо шта можемо под притиском, остваримо победе и приближимо се Светском првенству – прича нам у тишини дворане након рада Орлова, а током припреме за тренинг кошаркаша Црвене звезде који су се спремали да истрче на терен после Србије.
Данила Анђушића, 31-годишњег шутера, не може много тога да изненади, иако први пут ради са Пешићем и упознаје се са системом.
- Осећај је сличан као и у првим прозорима које сам играо, код Игора Кокошкова. Није ово баш завидна ситуација, увек је нови тим, потребно је припремити се најбоље што је могуће за само неколико дана. Али, исто тако није ништа ново. Осим мене, ја сам овде једини нов – насмејао се Анђушић. - Већина зна како селектор функционише, који су принципи игре. Мени, опет, није први пут да се у кратком периоду адаптирам на неког тренера, тако и сада неће бити проблем. Верујем да можемо да се спремимо добро, да ћемо усвојити барем основне принципе како желимо да играмо до прве утакмице.
У ситуацији у којој је Србија, да практично мора да добије све утакмице до краја (у зависности од других резултата могла би негде и да киксне а да путује на Светско првенство, али коме су ти стресови потребни!?) врло је важно држати главу изнад воде чак и ако не крене добро. Јер, много смо пута видели у последње време да када вода улази у уши, тада (српски) тимови губе утакмице које би требало да добију.
- Увек морају да се контролишу емоције. Неће бити лако, играмо у гостима, у малој дворани пуној противничких навијача. На нама је да останемо смирени без обзира како почне утакмице. Морамо да будемо свесни да борба траје 40 минута. Да све време верујемо у систем, јер имамо квалитет да добијемо обе утакмице. То је кључ, посебно у првом мечу.
Данило Анђушић у репрезентацију не доноси само чист шут и искуство. Доноси и расположење играча који доприноси добрим резултатима своје екипе.
- Одлично ми је у Партизану и Београду. Имам улогу код тренера Обрадовића. ”Легао” ми је његов систем. У самом почетку сезоне је било климаво, али последњих седмица играмо стварно на завидном нивоу. Лепо се осећам и драго ми је што у репрезентацију долазим у добром расположењу. Спреман сам за све што предстоји – каже, заиста, видно задовољни Анђушић.
Цела слика овог тренутка у каријери играча који је био златни кадет и јуниор, а учествовао и на Евробаскету 2013. године код Душана Ивковића, делује сјајно.
- Много ми прија што сам се вратио у Београд. Пре свега због породице и пријатеља. То ми је највише недостајало свих ових година. Београд је мој град, ту сам рођен и одрастао, али људи су ми фалили. Имам свој мир, круг људи са којима се виђам. А чињеница да сам се вратио у мој клуб, нешто је посебно. Ове године имамо невероватну подршку. Имао је Партизан увек људе који су били верни навијачи, али ове сезоне је на неком другом нивоу. Све ме то испуњава, мотивација је огромна због комплетне слике. Лепо је играти и живети у свом граду.
Генерално, где би Анђушић - у тренутку док прича за Журнал у тренинг-мајици са грбом Србије - рангирао овај моменат у каријери?
- Верујем да ће бити једна од најбољих сезона у мом животу, испуњена успесима. То је једино што желим и искључиви разлог због којег сам се вратио. Са оваквим Партизаном какав је данас, можемо да направимо велике ствари. Имамо највише амбиције. Због свега онога сам се и вратио. А сада је ту и репрезентација. Она је увек на првом месту. Увек сам то причао, част је и привилегија. Барем за моје генерације је то увек врхунац каријере спортисте.
Анђушић звучи као матор.
- Као искусан, немојте матор – уз осмех препознаје разлику овај момак. Да, момак, ипак му је тек 31.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
