Шампиони нису јединствени само на терену. Дамир Микец је само један у низу примера да су у свакој ситуацији највећи асови сасвим природни, а опет посебни.
Освајач олимпијског сребра у Токију, у октобру је у Каиру са пиштољем упуцао светско злато и у своје витрине донео 46. медаљу са великих такмичења. И пар дана касније дошао у дом ученика средњих школа „Милутин Миланковић” да се кроз причу тинејџерима пренесе искуства која ће моћи да примене и у свакодневном животу.
Успех појачава конкуренцију
Старо је правило да је далеко теже одржати се на врху, него доћи до њега.
- Сад, кад пуцају против мене неки ривали се наоштре 120 одсто да ме надмаше, други се уплаше. Успех доноси предности, али и повећава конкуренцију - испричао је Микец средњошколцима из дома надомак дворане „Александар Николић”.
Није му било тешко да стоји у ставу, покаже како се 90-так минута држи оружје тешко килограм и по, исприча какве му се мисли у тих сат и по времена мотају по глави и колико је тешко одржати фокус и доћи до резултата.
Потом се стрпљиво сликао са њима испред мурала других шампиона, али и свог портрета постављеног на зид дома после Токија.
Затим и на личном искуству, објаснио важност континуитета у раду.
- Већ 14 година, од 2008 сам у сам у врху свог спорта, у ТОП 10. Некад изађем, али се вратим. Наравно не можеш увек да освајаш, али ако нисам на постољу, у финалу сам. Тo је оно што ме покреће. Токио ми је био остварење снова. Огроман је успех сам одлазак на Олимпијске игре да будеш у селу са 10 хиљада најбољих, од неколико милиона спортиста који би да буду баш ту. Још већи успех је кад уђеш у финале, а тек узмеш медаљу! У Пекингу био седми, али медаља је нешто посебно - почео је причу Микец.
Изнео је затим примере стрелаца и других спортиста који су после великих успеха остали без мотивације и само спласли.
- Био сам изузетно опрезан, ако желиш да останеш у врху, не можеш да радиш исто, нешто мораш да мењаш и иновираш. Никад се нисам бојао промена, а знам вршњаке који дан данас имају исте навике, пред меч исто раде. Стално убацујем нешто ново и не плашим се тога.
Од личног искуства полази и кад добије позив за дружења са децом и младима попут овог на ком смо га срели.
- Част ми је и привилегија да неком будем узор. Други део медаље је успех поделити са другима, младима приближити шта је врхунски спорт. И ја сам некад био на њиховом месту, ишао на дочеке кошаркаша и одбојкаша испред скупштине. И ја сам као клинац гледао Јасну Шекарић! - застао је Микец на тренутак, па испричао занимљивост - Брат, који ми је сад тренер, се бавио стрељаштвом, па сам имао прилику да одем са њим и гледам Јасну како тренира. Сећам се да сам док је пуцала скупљао њене чауре. Годинама сам чувао њених пет чаура. Увек је лепо да се на неког таквог угледаш и пожелиш да будеш као он.
Интеракција са децом и људима на улици, такође му даје додатну енергију за рад и нова такмичења.
- Пре свих ових успеха није ми био мотив да будем познат. Сад после медаља, поготово после олимпијске, дешавају ми се ствари које раније нису. На улици су ме заустављали, пре неколико дана евролигашкој утакмици из публике су ми довикнули „Хвала ти што представљаш нашу земљу”, једна мајка замолила ме је да се сликам са њеним дететом... У тим тренуцима срце хоће да ми искочи од поноса и узбуђења. И то је један од разлога што и даље имам жељу да напредујем. А то би требало да донесе нова одличја.
Затим је на примеру спорта објаснио важност одабира дисциплине (професије).
- Свако од нас је предодређен за нешто, само треба да нађе шта му одговара. Битно је ствар да пронађеш себе, шта волиш, где припадаш, шта ти лежи. Као дечак опробао сам се у каратеу, пливању, веслању, а имао сам срећу да ми стрељаштво буде љубав на први поглед. И тај спорт ми је пружио све у животу, у њему сам упознао супругу и најбоље пријатеље, кума... Као што ми је једном мајка рекла у школу мора да се иде, на спорт не мора. Е ту до изражаја долази и ствара превагу жеља и љубав. Тако нађеш сродне себи и заједно напредујете.
Са светским шампионом смо се растали уз договор да ћемо се ускоро поново срести и сликати његову витрину са 47 медаља. Није „лапсус калами” (грешка у писању), јер Дамир од 28. новембра учествује на завршници Светског купа у Каиру.
Миленовић: Учимо ђаке да буду борци
Ненад Миленовић, директор дома „Милутин Миланковић”, објаснио нам је зашто су зидови дома украшени сликама спортских асова, али и глумачких бардова и знаменитих личности.
- Трудимо да промовишемо позитиван систем вредности, али да то не остане само на речима, већ да се види у свакој активности. И то чинимо из генерације у генерацију са децом из целе Србије која живе у нашем дому - каже Миленовић, чију канцеларију краси слика Драгана Манцеа.
Наглашавајући да мурали немају само естетску, већ и васпитно образовну вредност, наставио је:
- Они одсликавају тренутак у ком се постаје шампион. Спорт је њиховом узрасту врло близак и кроз читав дијапазон дела представљамо им да су победа и успех нешто чему треба тежити, али и да пораз не представља крај, већ само један степеник на путу ка успеху. И да то није само везано за спорт, већ да је животна филозофија у свакој сфери. Учимо их да буду борци и не одустају на првој препреци.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
