Mikec: Godinama sam čuvao Jasnine čaure

Šampioni nisu jedinstveni samo na terenu. Damir Mikec je samo jedan u nizu primera da su u svakoj situaciji najveći asovi sasvim prirodni, a opet posebni.

Osvajač olimpijskog srebra u Tokiju, u oktobru je u Kairu sa pištoljem upucao svetsko zlato i u svoje vitrine doneo 46. medalju sa velikih takmičenja. I par dana kasnije došao u dom učenika srednjih škola „Milutin Milanković” da se kroz priču tinejdžerima prenese iskustva koja će moći da primene i u svakodnevnom životu.

Nije mu bilo teško da stoji u stavu, pokaže kako se 90-tak minuta drži oružje teško kilogram i po, ispriča kakve mu se misli u tih sat i po vremena motaju po glavi i koliko je teško održati fokus i doći do rezultata.

Potom se strpljivo slikao sa njima ispred murala drugih šampiona, ali i svog portreta postavljenog na zid doma posle Tokija.

Zatim i na ličnom iskustvu, objasnio važnost kontinuiteta u radu.

- Već 14 godina, od 2008 sam u sam u vrhu svog sporta, u TOP 10. Nekad izađem, ali se vratim. Naravno ne možeš uvek da osvajaš, ali ako nisam na postolju, u finalu sam. To je ono što me pokreće. Tokio mi je bio ostvarenje snova. Ogroman je uspeh sam odlazak na Olimpijske igre da budeš u selu sa 10 hiljada najboljih, od nekoliko miliona sportista koji bi da budu baš tu. Još veći uspeh je kad uđeš u finale, a tek uzmeš medalju! U Pekingu bio sedmi, ali medalja je nešto posebno - počeo je priču Mikec.

Izneo je zatim primere strelaca i drugih sportista koji su posle velikih uspeha ostali bez motivacije i samo splasli.

- Bio sam izuzetno oprezan, ako želiš da ostaneš u vrhu, ne možeš da radiš isto, nešto moraš da menjaš i inoviraš. Nikad se nisam bojao promena, a znam vršnjake koji dan danas imaju iste navike, pred meč isto rade. Stalno ubacujem nešto novo i ne plašim se toga.

Od ličnog iskustva polazi i kad dobije poziv za druženja sa decom i mladima poput ovog na kom smo ga sreli.

- Čast mi je i privilegija da nekom budem uzor. Drugi deo medalje je uspeh podeliti sa drugima, mladima približiti šta je vrhunski sport. I ja sam nekad bio na njihovom mestu, išao na dočeke košarkaša i odbojkaša ispred skupštine. I ja sam kao klinac gledao Jasnu Šekarić! - zastao je Mikec na trenutak, pa ispričao zanimljivost - Brat, koji mi je sad trener, se bavio streljaštvom, pa sam imao priliku da odem sa njim i gledam Jasnu kako trenira. Sećam se da sam dok je pucala skupljao njene čaure. Godinama sam čuvao njenih pet čaura. Uvek je lepo da se na nekog takvog ugledaš i poželiš da budeš kao on.

Interakcija sa decom i ljudima na ulici, takođe mu daje dodatnu energiju za rad i nova takmičenja.

- Pre svih ovih uspeha nije mi bio motiv da budem poznat. Sad posle medalja, pogotovo posle olimpijske, dešavaju mi se stvari koje ranije nisu. Na ulici su me zaustavljali, pre nekoliko dana evroligaškoj utakmici iz publike su mi doviknuli „Hvala ti što predstavljaš našu zemlju”, jedna majka zamolila me je da se slikam sa njenim detetom... U tim trenucima srce hoće da mi iskoči od ponosa i uzbuđenja. I to je jedan od razloga što i dalje imam želju da napredujem. A to bi trebalo da donese nova odličja.

Zatim je na primeru sporta objasnio važnost odabira discipline (profesije).

- Svako od nas je predodređen za nešto, samo treba da nađe šta mu odgovara. Bitno je stvar da pronađeš sebe, šta voliš, gde pripadaš, šta ti leži. Kao dečak oprobao sam se u karateu, plivanju, veslanju, a imao sam sreću da mi streljaštvo bude ljubav na prvi pogled. I taj sport mi je pružio sve u životu, u njemu sam upoznao suprugu i najbolje prijatelje, kuma... Kao što mi je jednom majka rekla u školu mora da se ide, na sport ne mora. E tu do izražaja dolazi i stvara prevagu želja i ljubav. Tako nađeš srodne sebi i zajedno napredujete.

Sa svetskim šampionom smo se rastali uz dogovor da ćemo se uskoro ponovo sresti i slikati njegovu vitrinu sa 47 medalja. Nije „lapsus kalami” (greška u pisanju), jer Damir od 28. novembra učestvuje na završnici Svetskog kupa u Kairu.