Авантуре Златне богиње: Нацисти је тражили, лопов је бацио на улицама Лондона, нашао је пас...

Жил Риме, председник ФИФА, затражио је од вајара Абела Лефлера да направи трофеј који ће однети на светско првенство. Имао је један захтев. Мора бити од злата.

- Злато је симбол победника - објаснио је једном Риме.

Оно што је Лафлер донео није било импресивно. Трофеј висине 35 сантиметара и тежак 3,8 килограма направио је од позлаћеног сребра на четвороугаоној основи од полудрагог камена инспирисан скулптуре Нике од Самотраке, фигуре старогрчке богиње победе изложене у Лувру. Назван је Победа.

Маштовитији су му доделили надимак – Златна богиња. Узбудљиве авантуре почеће у пролеће 1930. кад ју је Риме понео ка Уругвају. Путовала је у дрвеној кутији обложеној платном одложеној у коферу са Римеовим личним стварима.

Убрзо је постала Свети грал фудбала, па су је Италијани, потоњи двоструки шампиони света, чували у трезору банке у Риму.

Други светски рат донео је бојазан да би трофеј могао да постане плен ловаца на реликвије. Оторино Барази, председник ФС Италије и потпредседник ФИФА, у тајности је га је изнео из банке и однео у стан. Касније је причао да су Мусолинијева полиција и нацисти неколико пута претресали стан тражећи траг који ће их одвести до трофеја. Никада нису погледали у картонску кутију за ципеле одложену испод кревета.

Барази је трофеј чувао до 25. јула 1946. Предао га је на Конгресу ФИФА у Луксембургу. ФИФА га је сместила у трезор једне швајцарске банке.

После четири године пренет је у Бразил, на четврти Мондијал. Тамо су га опет пригрили Уругвајци и чували га до СП 1954. у Швајцарској на коме је тријумфовала Западна Немачка. Наредне четири године чуван је у банци у Франкфурту.

Кад су Немци трофеј однели на СП 1958. у Шведској енглески фоторепортер Џое Којл објавио да то није трофеј који је видео у 1954. Уверавао је да је виши и да је основа другачија. Са пријатељем Линчом покренуо је  истрагу. Утврдили су да је оригинал нестао 1957. или 1958, а да су Немци донели копију.

ФИФА је сумње одбацила објавивши да је тачно да је постоље другачије, јер је замењено због малог оштећења, али да изглед није битно промењен.

У нове авантуре Ника је кренула 1966. Срећни што ће турнир коначно бити одржан у „колевци фудбала“, Енглези су одлучили су да покажу трофеј који намеравају да задрже. Фудбалска асоцијација поставила га је у Вестминстерској катедрали у Лондону. Председник ФИФА Стенли Раус, иначе Енглез, се успротивио, али је попустио кад су уважени захтеви да трофеј буде осигуран на 30.000 фунти и под 24-часовним надзором.

Упркос свему, 20. марта 1966. Богиња је украдена. На стражи су се смењивала четворица полицајаца, подељени у два пара. Стајали су поред стаклене кутије. У једном тренутку Џорџ Френклин је осетио зов природе. Напустио је стражарско место да би отишао до тоалета и позвао колегу Френка Хадсона да попију кафу. Кад су се вратили кутија је била празна.

Полиција је покренула обимну истрагу, али пронађена су само два сведока чије су изјаве дале различите верзије крађе. На крају је полиција саопштила да је у потрази за само једним лоповом.

Кризу је у међувремену решавала и ФА. Денис Фолоуз, ген-сек ФА, у тајности је посетио лондонског златара Џорџа Бирда и затражио да направи верну копију трофеја. За план је знао још једино Раус.

Док је кован тајни план, зазвонио је телефон у стану председавајућег ФА Џоа Мирса. Јавио се мушкарац и представивио као „Џексон“.

- Драги Џо, не сумњам да имате много брига због губитка трофеја. За мене је то само злато. Дај ми 15.000 фунти и трофеј ће стићи таксијем на твоју адресу. Ако те не чујем до четвртка или најкасније до петка, претворићу га у златни лонац - рекао је уцењивач.

Мирс је одговорио да је спреман да послује и почело је припремање замке. Договорен је састанак у Беатрис парку. Полиција је припремила пакет са само 500 фунти, а остало напунила старим новинама.

„Џексон“ је у последњем тренутку наслутио шта му се спрема и дао се у бекство, али је после краће потере аутомобилима ухапшен. Звао се Едвард Бичли.

Златне богиње у Бичлијевом аутомобилу није било. У полицији се бранио да је само посредник. Рекао је му је човек под надимком „Мотка“ дао 500 фунти да обави посао, а кад је схватио да је у замци одустао и трофеј бацио.

Полицију је ухватила паника. Бичли и „Мотка” више нису били важни. Трофеј је лежао негде на улицама Лондона, а полиција то није смела да објави како га неко не би поново украо.

Управо у то време, Дејвид Коберт је изашао из стана и са псом Пиклесом кренуо у шетњу обалом Темзе.

- Док смо шетали из кола ми је махнуо комшија. Пришли смо да се поздравимо. Пиклесу је пажњу привукао пакет умотан у новине поред предњег точка. Подигао сам пакет, поцепао новине и угледао жену која изнад главе држи диск на коме је писало „Немачка, Уругвај, Бразил“. Потрчао сам у кућу и пред женом срећно викао „Пронашао сам Светски куп!” Није имала појма о чему говорим - много пута је испричао Коберт.

Трофеј је уз велику медијску помпу и полицијско обезбеђење враћен ФА. Мирс је преминуо 1. јула 1966. од напада ангине изазване стресом због крађе трофеја. Бичли је одслужио двогодишњу казну затвора због покушаја изнуде новца. Преминуо је 1969. доследан причи да је био посредник.

Енглези су на СП 1966. освојили Златну богињу и одложили је у трезор банке. На изложбе су уз велико обезбеђење слали златареву копију и ћутали о томе. 

Тајна о копији чувана је до СП 1970. у Бразилу, кад су Енглези пријавили да имају два трофеја. ФИФА је тражила да униште копију. Нису послушали. Захвални за помоћ поклонили су је златару Бирду.

Бразил је 1970. трећи пут постао првак света и стекао право да Златну богињу задржи у трајно власништво.

Чинило се да Ники предстоје мирни пензионерски дани. Чак су и Бразилци у то били толико уверени да су је поносно изложили у просторијама „куће фудбала“ и одбијали упозорења да може да их задеси судбина Енглеза.

- Бразилски лопови толико воле фудбал да никада не би учинили такво светогрђе да украду трофеј - говорио је Абријан Тебел, члан Бразилске спортске конфедерације.

Заблуда је распршена 20. децембра 1983. Ника је украдена.

Полиција је осумњичила Серђа Ајреса. Објављено је да је радио као благајник у Атлетико Минеиру, али је клуб то порекао. Истрага је закључича да је ангажовао бившег полицајца Франциска Риверу и декоратера Хозеа Вијеру да украду трофеј. Током ноћи су ушли у просторије Фудбалске конфедерације кроз споредан улаз, онеспособили ноћног чувара, украли Златну богињу и још два трофеја.

Траг ка лоповима дао је обијач сефова Антонио Сета. Полицији је испричао да му је Ајрес понудио учешће у пљачки, али је одбио из патриотизма. Испрчао је његов брат умро од срчаног удара изазваног срећом кад је Бразил освојио СП 1970.

Ајрес, Ривера и Вијера су ухапшени, а аргентински трговац златом Хуан Карлос Ернандез осумњичен је да је финансирао крађу. Сумњајући да је претопио трофеј, полиција је анализирала трагове злата нађених у златари. Нису се подударали са материјалом од кога је сачињен трофеј.

Иако трофеј није пронађен, ухапшени су осуђени на затвор. Нису дуго остали иза решетака. Побегли су из затвора.

Ајрес је убијен 1989. у кафанској тучи. Вијера је поново ухапшен и пуштен из затвора 1998. Ривера је ослобођен 1998. Умро је 2003. од срчаног удара.

Ернандез није робијао. Убрзо после крађе купио је имање у Рију, али се недуго потом преселио у Француску, где је ухапшен због трговине дрогом. Кад је одслужио казну вратио се у Бразил, где је оухапшен 1998.опет због трговине дрогом. Из затвора је пуштен 2005.

Сета је погинуо 1985. у саобраћајној несрећи на путу за полицијску станицу да сведочи о једној пљачки.

Никада није доказано да су осумњичени украли трофеј. Претпоставка је да претопљен. Има разлога за сумњу да је то иастина. Направљен је од легура, а од издвојеног злата би остало мало за добру зараду. Више вреди нетакнут.

Како Бразил не би остао без Златне богиње, ФИФА је 1984. направила копију од 1,8 килограма злата. Смештена је у трезор Банке Бразила.

Чинило се да је на сигурном све док се 1997. није појавила вест да je на аукцију куће „Сотби“ стављен трофеј светског првенства. Почетна цена је била 20.000 фунти. Лицитација је заустављена на 250.000 фунти. ФИФА је објавила да је „анонимни купац“.

- Купили смо трофеј јер смо веровали да је реч о оригиналу. Установљено је да је реч о копији израђеној 1966. - писало је у саопштењу ФИФА

Златар Бирд је 30 година копију трофеја чувао у кући изнад камина. Лопови су трипут проваљивали у кућу, али никада у Богињи нису видели плен. Преминуо је 1995, а породица је две године касније на лицитацију понудила бројне драгоцености, међу њима и копију трофеја.

ФИФА је копију поверила на чување ФА. Изложена је у Музеју фудбала у Манчестеру.

Репулику направљену 1984. дуже од три деценије чувала је Банка Бразила, а фебруара 2016. се преселила у Цирих у Музеј ФИФА кад је дописан последњи чин приче.

Припремајући градњу музеја, радници су рашчишћавајући подруме зграде ФИФА пронашли стару кутију и у њој необичан предмет. Угледали су нешто што је личило на четвороугаоно камено постоље.

Био је то део оригиналног трофејa који су Немци оштетили после освајања СП 1954. Заменили су га новим постољем, а ФИФА послали оштећени део уз документацију о замени и - рачун.

Поређење са копијом поклоњеној Бразилу показало је да је трофеј заиста виши, како је пола столећа раније Којл тврдио.

Пред отварање музеја, ФИФА је од Бразила затражила поклољену копију. Ставила га је на оригинално постоље и изложила у музеју у Цириху.

А где је Лафлерова Златна богиња?

Нико не зна.