.jpg)
Србија је на Европском првенству остварила неколико рекорда. Неславних додуше. Забележила је најубедиљивији пораз у историји, потом је остварила и најгори пласман икада. Од шеснаест екипа, изабранице Уроша Брегара су заузеле петнанесто место и завршиле учешће после првог круга.
Ако је нешто горе од резултата и има дуготрајније последице онда је то игра, као и селекција играчица. Тешко је наћи почетак, али да кренемо од изјава, пре свих, Уроша Брегара, апсолутно најодговорнијег човека за дебакл у Цељу. Мада из његових одговора се није могло закључити да има дозу кривице.
ПУСТЕ ПРИЧЕ
Најављивао је подмлађивање од доласка у државни тим, од именовања је говорио о младим снагама, а ми ево и друго првенство под његовом командом гледамо исте играчице. И то не оне најбоље, руку на срце.
Кад је именован за селектора дрес репрезентације више нису обукле Андреа Лекић, Слађана Поп-Лазић, док су два сусрета квалификација одиграле Драгана Цвијић, Катарина Крпеж-Шлезак и Жељка Николић... То би било у реду да је уследило најављено подмлађивање. Међутим, на Светско првенство у Шпанију отпутовале су Јелена Лавко, Јована Стоиљковић, Кристина Лишчевић, Ивана Митровић, Јована Рисовић, Тамара Радојевић, Кристина Граоавац и били смо једна од најстаријих екипа, уз изузетак крила Ловрић, Стаменић и Коцић.
НИГДЕ ПОДМЛАЂЕНОГ ТИМА
Иста прича поновила се годину касније, пред ово Европско првенство. Брегар је најавио млад тим, шансу девојкама које су освојиле бронзану медаљу на Медитеранским играма, а онда поново контрадикторни списак. Без имало устезања стратег тима је рекао да ће у Цеље путовати млад састав, али на списку су се поново нашле Лишчевић, Стоиљковић, Лавко, Граовац, Петровић, те Радојевић, која није отпутовала. И поново је Србија имала једну од најстаријих репрезентација.
Ако се томе дода да је на ЕП стигла Јована Богојевић, дебитант са 28 година, треће крило, без шансе да заигра, онда су заиста најаве Брегара пале у воду. Да ствар буде гора, ова девојке се само неколико дана пред ЕП попела на Килиманџаро, на надморску висину од скоро 6.000 метара!
Рекао је у интервјуу за наш лист Брегар да није имао избора, да су вакцине кројиле списак и одлучиле о путницама. Такође је истакао да би све било другачије да су рецимо Табак, Радевић, Вукајловић, Агбаба, Стошић и Јововић могле да путују.
Нисмо сигурни, јер би и тада на списку биле Лавко, Стоиљковић и Лишчевић, играчице које имају 31, 33 и 34 године! Такође је потом истакао да је мислио да оне одиграју до квалификација за СП... Онда остаје нејасно шта је тачно замишљао кад је рекао да ће да подмлади тим. Да њих три прескоче ЕП, па дођу за квалификације или?
ЛАВКО И СТОИЉКОВИЋ ВАН ФОРМЕ
Јована Стоиљковић и Јелена Лавко су потврдиле да им је зенит у репрезентацији одавно прошао, јер њихове партије су испод сваког нивоа чак и за један друголигашки клуб, а не државни тим. Свака част тим девојкама на свему што су урадиле за репрезентацију и што су се увек одазивале позиву у национални тим, али треба знати и кад је доста, па бити и самокритичан.
Жалио се селектор и на повреде, трећу дозу вакцина које поједине играчице нису желеле да прихвате. Међутим, сад се већ заиста поставља питање шта би било и да су дошле? Да ли би поново седеле на клупи, без шансе да заиграју? Јер шта друго помислити ако су на списку поново најстарије девојке.
Већ је и младима преко главе да греју клупу играчицама од којих су тренутно боље.
ЈЕДАН СРЕДЊИ БЕК
Брегар је током пренства истицао очајан напад, жалио се да има само пет бекова, лошу организацију, а на првенство је повео једног средњег бека (?!). И то Кристину Лишчевић која има 34 године! Јована Ковачевић је добијала шансу, добро кренула, али је онда Брегар извлачио из игре и из непознатог разлога шансу давао Стоиљковић, која је ван форме.
Теодора Мајкић је ушла са клупе, постигла погодак и завршила поново на хлађењу! Како? Зашто? Одговора нема, а селектор се жали на мали број бекова.
КАТАСТРОФАЛНА КОНДИЦИЈА
После Македоније, репрезентација смо која се најспорије враћа у одбрану. Потпуно неспремне играчице, после десетак минута остају без даха, траже измене.
Ако је већ РСС нашао кондиционог тренера који би требало да води рачуна о играчицама током читаве године и док су у клубу, а не само под државном заставом, онда се с правом поставља питање, да ли оне тестиране, по ком програму раде, да ли се придржавају неког плана, ако га има...
САМО ДВЕ ИГРАЧИЦЕ У ЛИГИ ШАМПИОНА
Селектор Брегар је истакао да је један од главних проблема и то што само две играчице играју у Лиги шампиона и да је то велики минус. (Има их још, али очигледно недовољно добре и „младе” за репрезентацију).
Са овом констатацијом селектора се морамо сложити, јер заиста ни једна репрезентативка изузев Сање Радосављевић (повређена више од годину дана) и Јоване Рисовић (дели минутажу на голу Крима) не знају шта је борба у најелитнијем клупском такмичењу. Како изгледа играти сваке недеље утакмице са најбољим играчицама, клубовима, борити се са највећима, стицати искуство – све је то непознаница нашим девојкама.
И дошли смо до болне чињенице, ова репрезентација Србије нема квалитет, играчице нису тог калибра да заиграју у неком врхунском клубу и боре се за европски трофеј. Онда бисмо можда морали да застанемо, саберемо се и схватимо да имамо квалитет за пласман од 12. до 16. места. Или, очигледно, петнаестог. Да схватимо да је ово реална слика нашег женског рукомета.
ГДЕ СУ КЛУБОВИ
„Риба смрди од главе” каже стара пословица, па би тако требало и највећи кривац да буде РС Србије.
Истина је да су челници Савеза обезбедили девојкама најбоље услове за рад, припреме, баш све што је требало. Репрезентативне млађе категорије су имале велики број окупљања, али чему то? Резултата нема, још болније, нема ни младих играчица у сениорском тиму, да седе на клупи, заиграју, осете чар првенства. Прва постава у Цељу имала је просек 33 године.
Међутим, колика је грешка што Савез не улаже у клубове, што дозвољава гашење истих, што не постоје млађе категорије, нема више ни Лиге млађих категорија у Војводини... АРКУС лига броји дванаест тимова, колико имају и далеко боље и рукометно развијеније земље света. Клубови грцају, немају никакву помоћ, све је мање играчица, тренера, нема улагања, а познато је да су клубови ти који праве те играчице за репрезентацију.
Трагично је да Београд, Прва лига Центар, има само четири клуба у такмичењу! Првенство са четири клуба! Готово сигурно се ово није догодило у историји нашег рукомета.
Рукометни савез Београда, као и Рукометни савез Србије, би требало да ставе прст на чело и запитају се шта то погрешно раде, зашто им се гасе клубови, зашто девојчице престају да играју рукомет, а не да се бави периферним стварима.
У доба пандемије иста ова лига је бројала једанаест клубова! За само две године број је пао на четири! Катастрофа невиђених размера, јер онда и не чуди зашто се последњих година није појавио ни један таленат, будућа звезда, врхунска играчица, лидер, девојчица о којој ће Европа причати.
БРЕГАР БЕЗ ОДГОВОРНОСТИ
Селектор, Урош Брегар се дотакао свега – јаких противника, лоше кондиције, очајне организације напада, девојака које неће да се вакцинишу, избора играчице... Једино што није поменуо је сопствена одговорност!
Невероватно, али за све време колико је Србија била на такмичењу, а и по елиминацији, Брегар није ни једном поменуо своју кривицу, тактику, избор играчица, слабу замисао. Сви су били криви осим њега.
Додуше, Брегар можда и нема одговорност, пошто РС Србије није поставио пред њега ни један јасан и конкретан циљ.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
