Чудо у Берну: Киша, копачке, допинг…

После осам минута финала у Берну, Мађарска је пред 60.000 гледалаца на „Ванкдорфу“ головима Цибора и Кочиша водила 2:0 против Западне Немачке. Лака коњица је галопирала ка титули шампиона света.

Морлок је у десетом минуту преполовио заостатак Немаца, али све је говорило да им нема спаса. У групи су изгубили од Мађарске 3:8, а у финалу су играли против репрезентације која је иза себе имала 24 утакмице без пораза. Мађари су на СП 1954. дошли са златном медаљом ОИ 1952, у полуфиналу су победили светске шампионе Уругвајце, а ка Златној богињи водио их је најбољи фудбалер света Ференц Пушкаш. 

Спас је стигао. С неба. Терен је већ био мекан због кише која је претходних дана падала у Берну. Киша која је почела пред утакмицу претрворила га је блатњаву ораницу у којој су се Мађари заглавили. Немци су головима Рана у 18. и 84. минуту преокренули и победили 3:2.

- Марлок ми је пред утакмицу рекао да је почела киша. Ситна и хладна. Ракао сам му „сад је све у реду, ништа нам више не треба“ – писао је капитен Западне Немачке Фриц Валтер у аутобиографији.

Могла је историја фудбала да буде другачије исписана да је три минута после другог Рановог гола судија Вилијам Линг из Енглеске другачије пресудио кад је Пушкаш постигао гол. Мађари су се понадали изједначењу, али је Енглез подигао руку и показао да је Мађар био у офсајду.

- Много пута су ме питали о том тренутку. Није било новинара који ме није питао да ли нам је судија одузео победу. Рећи ћу и вама оно што сам говорио свима. Главни судија је показао на центар, а онда је линијски махао, махао... Исправно, неисправно? Не знам. Он зна – причао је Пушкаш у књизи  „Једанаест величанствених“ објављеној 1978. у Загребу.

После „чуда у Берну“ остала је прича да су финале одлучиле – копачке.

Мађари су играли у старим моделима, копачкама од коже које су се натопљене водом укрутиле и на себе „лепиле“ килограме блата. Мајстори Лаке коњице умели су одллично да играју и у таквој обући, али нису могли да се тркају са лаконогим Немцима који су у Швајцарску дошли обувени по последњој моди. „Адидас“ им је за Мондијал направио нови, револуционарни модел копчаки.

Прича је почела 1924. кад је Адолф „Ади“ Даслер основао фирму за производњу спортске опреме. Назвао ју је „Адидас“. Прва је правила наменску обућу за спортове.

У годинама пред СП 1954. Даслер је развијао технологију израде спортске обуће за различите временске прилике. Комбинацијом коже и синтетике направио је лаку копачку која не упија воду. На средини стопала биле су сужене, што је омогућавало лакше трчање. Дуге пертле су везиване око тог сужење. Обично су остављале утисак три линије, што је инспирисало Даслера и за први знак компаније.

Нови материјали омогућили су још једну иновацију. Направљени су пластични крампони са шрафовима. То је омогућавало да се сломљени крампон замени или да се у зависности од терена поставе одговарајући крампони. Краћи су коришћени за тврде терене, дужи за меке и блатњаве.

Немци су се тријумфално вратили из Швајцарске. Даслер је знао како да искористи успех. Победу је приписао његовој компанији. Била је то савршена маркетиншка подлога за нагли развој.

Легенда о копачкама је дуго опстајала. Све до 2004. кад су почели да је урушавају – Немци. Појавиле су се сумње да су Панцери прву титулу шампиона света освојили допинговани.

Грудву је бацио немачки историчар Гвидо Кноп. У документарцу за приватни немачки ТВ канал из 2004. године тврдио да су играчи у полувремену финала добили инјекције витамина Ц. Наводно је то учињено по савету лекара репрезентације Совјетског Савеза од кога је и позајмљена игла.

Овај податак, по Кнопу, може да објасни зашто је после финала у Берну скоро цео тим Западне Немачке оболео од жутице.  

Званичици ФС Немачке су потврдили да су у то време играчи добијали витамин Ц што је било дозвољено, јер није нису постојала правила о допингу.

„Рупа“ у причи је лекар Совјетског Савеза. СССР није учествовао на СП 1954.

Студија Универзитета у Берлину, објављена, такође, 2004. године потврдила је да су немачки играчи оболели од жутице после Мондијала, али је одбацила је наводе о допингу витамином Ц.

- Витамин Ц се не убризгава. Довољно је било да поједу поморанџу – изјавио је историчар спорта Ерик Егерс, вођа тима који је спровео студију.

Тим Универзитета у Берлину био је много детаљнији у истраживањима и дошао је до података који потврђују сумњу о допингу Немаца. У први план је избио стимуланс перевит.

- Первитин је у то време био широко коришћен у многим спортовима, а за амфетамине су рекли и играчи из Јужне Америкe. Оно што је сумњиво је то што су ове ињекције немачким играчима подељене тајно и једини разлог зашто су се прочуле је то што су они који су добили инјекцију добили жутицу – рекао је Егерс који је учествовао и у изради студије „Допинг у Немачкој“ подстакнуту од стране Олимпијског комитета Немачке.

Једини коментар Фудбалског савеза Немачке била је кратка објава да су „свесни навода студије“.

ФИФА никада није коментарисала сумње о допингу Немаца. Остала је прича о „Чуду у Берну“. Романтичне фудбалске душе верују о легенду о копачкама. Они други можда су више склони да верују научним доказима.