Čudo u Bernu: Kiša, kopačke, doping…

Posle osam minuta finala u Bernu, Mađarska je pred 60.000 gledalaca na „Vankdorfu“ golovima Cibora i Kočiša vodila 2:0 protiv Zapadne Nemačke. Laka konjica je galopirala ka tituli šampiona sveta.

Morlok je u desetom minutu prepolovio zaostatak Nemaca, ali sve je govorilo da im nema spasa. U grupi su izgubili od Mađarske 3:8, a u finalu su igrali protiv reprezentacije koja je iza sebe imala 24 utakmice bez poraza. Mađari su na SP 1954. došli sa zlatnom medaljom OI 1952, u polufinalu su pobedili svetske šampione Urugvajce, a ka Zlatnoj boginji vodio ih je najbolji fudbaler sveta Ferenc Puškaš. 

Spas je stigao. S neba. Teren je već bio mekan zbog kiše koja je prethodnih dana padala u Bernu. Kiša koja je počela pred utakmicu pretrvorila ga je blatnjavu oranicu u kojoj su se Mađari zaglavili. Nemci su golovima Rana u 18. i 84. minutu preokrenuli i pobedili 3:2.

- Marlok mi je pred utakmicu rekao da je počela kiša. Sitna i hladna. Rakao sam mu „sad je sve u redu, ništa nam više ne treba“ – pisao je kapiten Zapadne Nemačke Fric Valter u autobiografiji.

Mogla je istorija fudbala da bude drugačije ispisana da je tri minuta posle drugog Ranovog gola sudija Vilijam Ling iz Engleske drugačije presudio kad je Puškaš postigao gol. Mađari su se ponadali izjednačenju, ali je Englez podigao ruku i pokazao da je Mađar bio u ofsajdu.

- Mnogo puta su me pitali o tom trenutku. Nije bilo novinara koji me nije pitao da li nam je sudija oduzeo pobedu. Reći ću i vama ono što sam govorio svima. Glavni sudija je pokazao na centar, a onda je linijski mahao, mahao... Ispravno, neispravno? Ne znam. On zna – pričao je Puškaš u knjizi  „Jedanaest veličanstvenih“ objavljenoj 1978. u Zagrebu.

Posle „čuda u Bernu“ ostala je priča da su finale odlučile – kopačke.

Mađari su igrali u starim modelima, kopačkama od kože koje su se natopljene vodom ukrutile i na sebe „lepile“ kilograme blata. Majstori Lake konjice umeli su odllično da igraju i u takvoj obući, ali nisu mogli da se trkaju sa lakonogim Nemcima koji su u Švajcarsku došli obuveni po poslednjoj modi. „Adidas“ im je za Mondijal napravio novi, revolucionarni model kopčaki.

Priča je počela 1924. kad je Adolf „Adi“ Dasler osnovao firmu za proizvodnju sportske opreme. Nazvao ju je „Adidas“. Prva je pravila namensku obuću za sportove.

U godinama pred SP 1954. Dasler je razvijao tehnologiju izrade sportske obuće za različite vremenske prilike. Kombinacijom kože i sintetike napravio je laku kopačku koja ne upija vodu. Na sredini stopala bile su sužene, što je omogućavalo lakše trčanje. Duge pertle su vezivane oko tog suženje. Obično su ostavljale utisak tri linije, što je inspirisalo Daslera i za prvi znak kompanije.

Novi materijali omogućili su još jednu inovaciju. Napravljeni su plastični kramponi sa šrafovima. To je omogućavalo da se slomljeni krampon zameni ili da se u zavisnosti od terena postave odgovarajući kramponi. Kraći su korišćeni za tvrde terene, duži za meke i blatnjave.

Nemci su se trijumfalno vratili iz Švajcarske. Dasler je znao kako da iskoristi uspeh. Pobedu je pripisao njegovoj kompaniji. Bila je to savršena marketinška podloga za nagli razvoj.

Legenda o kopačkama je dugo opstajala. Sve do 2004. kad su počeli da je urušavaju – Nemci. Pojavile su se sumnje da su Panceri prvu titulu šampiona sveta osvojili dopingovani.

Grudvu je bacio nemački istoričar Gvido Knop. U dokumentarcu za privatni nemački TV kanal iz 2004. godine tvrdio da su igrači u poluvremenu finala dobili injekcije vitamina C. Navodno je to učinjeno po savetu lekara reprezentacije Sovjetskog Saveza od koga je i pozajmljena igla.

Ovaj podatak, po Knopu, može da objasni zašto je posle finala u Bernu skoro ceo tim Zapadne Nemačke oboleo od žutice.  

Zvaničici FS Nemačke su potvrdili da su u to vreme igrači dobijali vitamin C što je bilo dozvoljeno, jer nije nisu postojala pravila o dopingu.

„Rupa“ u priči je lekar Sovjetskog Saveza. SSSR nije učestvovao na SP 1954.

Studija Univerziteta u Berlinu, objavljena, takođe, 2004. godine potvrdila je da su nemački igrači oboleli od žutice posle Mondijala, ali je odbacila je navode o dopingu vitaminom C.

- Vitamin C se ne ubrizgava. Dovoljno je bilo da pojedu pomorandžu – izjavio je istoričar sporta Erik Egers, vođa tima koji je sproveo studiju.

Tim Univerziteta u Berlinu bio je mnogo detaljniji u istraživanjima i došao je do podataka koji potvrđuju sumnju o dopingu Nemaca. U prvi plan je izbio stimulans perevit.

- Pervitin je u to vreme bio široko korišćen u mnogim sportovima, a za amfetamine su rekli i igrači iz Južne Amerike. Ono što je sumnjivo je to što su ove injekcije nemačkim igračima podeljene tajno i jedini razlog zašto su se pročule je to što su oni koji su dobili injekciju dobili žuticu – rekao je Egers koji je učestvovao i u izradi studije „Doping u Nemačkoj“ podstaknutu od strane Olimpijskog komiteta Nemačke.

Jedini komentar Fudbalskog saveza Nemačke bila je kratka objava da su „svesni navoda studije“.

FIFA nikada nije komentarisala sumnje o dopingu Nemaca. Ostala je priča o „Čudu u Bernu“. Romantične fudbalske duše veruju o legendu o kopačkama. Oni drugi možda su više skloni da veruju naučnim dokazima.