СЕДМЕРАЦ: Србији сви желимо добро

Пише: Марија Стојановић

Анализу учинка наших репрезентативки на ЕП објавили смо у суботу, три дана касније стигло нам је и писмо Милене Делић, председнице РС Србије поводом текста са критичким освртом.

У писму нажалост нема одговора зашто се неуспех догодио, ода о раду Савеза би требало да послужи као димна завеса за лош резултат. Покушај вређања аутора на крају истог је само доказ да су анализа и критика, иако по мишљењу водећих људи РСС јаче од очекиване, биле погодак.

Неупућени у рукометна збивања из писма би могли да стекну утисак да пре доласка садашњег руководства РС Србије није постојао, пречесто се у њему помиње констатација „први пут у историји”. И све би било у реду да писмо садржи макар одређену дозу самокритике и чињеницу да је овај пласман најслабији у историји учешћа репрезентације Србије на Европским првенствима.

Спортски журнал се увек трудио да објективно истинито пише, сваки пут је похвалио РС Србије према заслугама, што и председница наводи, али 15. место на ЕП свакако није за хвалу. Већ за анализу и критику, на добробит свих у рукомету - играчица, тренера, функционера и нас новинара који пишемо о њему. И зар је толики проблем затражити одговоре и идеје како доћи до решења да се овако нешто не понови. Јер, успех репрезентације је циљ свих који Србији желимо добро.

Нисам имала, нити икада желела да будем селектор нити наметала своје ставове у том погледу. Селектор бира и руководећим људима савеза, али и јавности, одговара за свој избор. Барем би тако требало да буде. Има ту још лако проверљивих, прејаких и неутемељених тврдњи, које више говоре о... Почев од љубимица. Јер, не можемо да се отмемо утиску да смо управо због нечијих љубимица завршили на 15. месту.

Да ли сте баш сигурни да новинари нису имали информацију о томе да Јована Стоиљковић прележала корона вирус или су то прећутали управо због интереса државног тима. И мира у њему. Можда је боље питање, да ли је било мудрије сакрити као што сте урадили или да сте саопштили на време, па да јавност не пита зашто ова врсна играчица није била у могућности да игра на нивоу сопствених могућности.

Запитајте се и да ли је било мудро дистанцирати репрезентацију од медија, направити атмосферу да су новинари непријатељи и делити их на подобне и неподобне. Такав манир, сложићете се, нема никакву логику, јер једнак приступ јавном добру, што репрезентација јесте, морају да имају сви медији.

И они који су селекторима и осталима по вољи, али и они други. А о свему се увек може дискутовати, академски, на нивоу какав наш златни спорт и заслужује. Разговори, размена, чак и супротстављање мишљења увек су доносили прогрес, тако би било и у случају женске репрезентације.

Иначе, аутор текста, који вас је навео на одговор, дуго година је тренирао рукомет, уз то академски је грађанин ове земље иако нема тренерску школу. И има довољно знања и искуства за добронамерну критику, каква је ова била. Ваша позиција са собом носи права и одговорност, по заслузи похвалу и покуду, немојте у свакоме видети непријатеља. Били сте велика шампионка током каријере и надасве фер-плеј играч, нема разлога да буде другачије и сада кад сте на функцији.

Журнал је увек отворен за Вас, као и све друге из рукомета и сваког спорта. Нека овај текст буде позив да првом приликом, кад вам обавезе дозволе, направимо интервју, који би свима у организацији и нашем спорту, представио идеје, планове и стратегију савеза у будућем периоду.